СЕЋАЊА

Поново по прошлости ровиш
будећи талас опомена
и разрушено опет кровиш
на темељима успомена.

Неке давне странице листаш
украјаш, крпиш потргано,
кад своје име нађеш блисташ
у споменару поцепаном.

Музику стару опет слушаш
старо би грожђе у ново буре
и садашњих се дана гнушаш
преуморна од авантуре.

Старе рамове опет качиш
отимљући их паучини
на неке напросто откачиш
што те још једноставном чини.

Онда те схватим, чуваш своје
што ти узет' не може нико
јер пролазни смо и нас двоје
питање је кад и колико.

УТОЧИШТЕ

 

Бојим се да смо застали нас двоје
а то је грозно кад престаје нада
кад птице слутње неизмире броје
и иње туге над главама пада.

Бојим се да смо завирили дубље
где више нема ничег што нас спаја
што ће распламсат’ до љубави зубље
и некадашњих нас и оног сјаја.

Бојим се да смо поделили карте
а талон виси измеђ' тешких речи
надиремо к’о веште Бонапарте
палимо Москву да опсаду спречи.

Бојим се да се и ти бојиш исто
и то је сјајно јер страх заклон иште
у свом том страху пожелех начисто
да се не бојим, да сам уточиште.

МИРИС ВЕТРА

 

Мирише ветар на зимско пролеће
с нијансом сете жут гоблен везе
једно ми давно време долеће
све више њега, све више језе.

Испија земља последње капи
простирку спрема опало лишће
а моја мис’о времени, зјапи,
давна ме слика к’о рука стишће.

Облеће ветар око образа
проврела чула мешају с њиме
нема на води мога одраза
немам је више дотакнут' чиме.

Само се чују ветрови разни
скоро да их дотицат' могу
осећам тело како се празни
и све сам ближе, ближе Богу.

Осетих како се спустише руке
на извор мојих мирисних сања
кад жути гоблен дотакох трунке
остаде само шапат из грања.

НЕСЛОЖИЈА

 

Милостиви пастир божији

нек нам у овој Несложији

из свога зденца стометрог

са свога виса безветрог

изхитри два-три прекрста.

Свевиде његове зенице

у душе наше леденице

угарке братске запламени

расплемењене саплемени

причешћене у стадо сврста.

Нек зовне свете арханђеле

обраћене нас поанђеле

да нисмо више различити

па да почнемо празничити

сећања дан на пресложије

све због вукова васколиких

што смо им мрски христолики

да коске бачене покупе

са њима грехове откупе

због ове наше Несложије.

ЈУТРО У ВИСТЛЕРУ

 

Чим са врхова оштрих озори

светлозорници сину прозори

иза завесе магленог маха,

зраци се с крова на кров затегну

раном шетачу корак растегну

с кафом у руци рескога даха.

Застану излог неки кад спазе

калдрмом чистом док тромо слазе

за авантуру кораци спремни,

а раноранилац из дугог реда

на пролазнице потајно гледа

врућ хлеб док чека кроз поглед дремљив.

С тим првим зраком са тобогâна

и окретаљки ноћ бива спрана

па зазвекећу радосним звуком,

попут заставе дан се развије

по игралишту светлост разлије

с врха рогатог сунчаном руком. 

Власници пâса повоце стежу

потраже кутак, кратко их свежу,

да гутљај кафе миром засладе,

а они нови, таман пристигли,

размилели се, камере дигли

ка круговима Олимпијаде.

Све је у ритму, рутина иста

као покрети сликарског киста

ал’ свако платно ново углавном,

он, Вистлер (звиждач), напросто мами

да неко време са њим сте сами,

дођеш му једном, враћаш се стално.

29. август, 2020

НА МАЛУ ГОСПУ

 

На Малу Госпу

кад крене литија

зрели се кестени по теби проспу

и витка младост постане виткија

небесно ведра твоја су њедра.

Вјерни и ини се чаршијом размиле

изађе народ познат и стран

са храма Рођења звона се заклате

септембра касног проспу се позлате

твој свечан заруди дан.

Све сине живо

једно ми криво

нема тежака с околних села

да длан жуљевит, марама бијела

окити препуне варошке сокаке

као у она времена стара,

тишина њиховим селима хара.

Нема ни рингишпила

ни сластичарни

а они негдашњи клинци растрчани

негдје се с другим народом сударају

у господским и неким другим одијелима

и у неки други астал ударају

на импровизованим сијелима.

А ја нијем стојим

године бројим

откако стари празници малогоспојински

не личе на се и баш бих одистински

да опет прођем од старе цркве

доле до Дома па да се сретнемо

на раме један другом руку метнемо

и запјевамо

на Малу Госпу

кад прође литија.

21.09.2020

ПЛАТАНИ

Опет ме буде платани

док њихов шумор слушам

и слика стара куша

сјетом се у ме настани.

Од њих седамнаест с кога

слијеће шумор, зове

сваке к’о зоре ове

одболујем од сна тога.

К њима овај буђења сат

поново спремам се поћ’

па шапћем да ћу им доћ’

под шуморну крошњу им стат’

ал’ кадар нисам, џаба им

шумор на шумор зорама

и ја к’о они с борама

с корјеном старим, лабавим

све рјеђе одмахнем познатим

онај са слике бићу скоро

што давно отићи је мор’о

нисам их могао дозвати.

септембар 2020

БИЉЕГ

На биљег мален око ми се сави

усамљен оток на глаткоме бедру

бјеше к’о морнар високо на једру

преплан’о чека да за копно јави.

Преливах поглед с њег на бедро бијело

љуљали ми тло вали твога тијела

и душа моја узаврела цијела

трепташе као подне узаврело.

Мисао по твом биљегу се сплете

како некада кроз тачку малену

урамиш слику за лађу ил’ жену

да у тренутку долутале сјете

донесе тренут ужитака старих

кад за све друго не хајеш нит мариш.

ГРАНИЦА

Мајско ми прољеће одвеже

познате вјетрове с Границе

па замиришу оранице

под ралом очевим што леже.

Далеки погледи пипају

процвале бокоре трешања

сјета ми са кишом смјешана

што на њих небеса сипају.

Зазвечи ми у уху крупа

нека, има ударат у шта

на родно огњиште се спушта

и у одшкринут прозор лупа.

У пчелињак дозуји пчела

зановијет к’о восак жути

а отац чува да ми пути

не зарасту до родног села.

Једва проходне уске стазе

још тек товарни коњи гуле

са дрвима са Карауле

док према нашој кући слазе.

На оне уже ка бријегу

гдје поцијепах капут плави

сјећање се лагано крави

к’о пахуље у мокру снијегу.

Далеко моја је Граница

ал’ са мном као никад прије

још цвјета наше трешње цвијет

и са очевих ораница

мирис доносе вјетри мајски

стазама што не зарастају

гдје очи радосно застају

док ме одводе у врт рајски.

мај 2020

ВИДОВДАН

Као што годину сваку располутиш,

свјетлом јунâка засијаш косовских

да ми се одљутиш, па им повратиш

Поље њихово да кости преброје,

коров прориједе светим предворјем.

До кад ћеш пуштат да црни ''косови''

њиховим црквама шљеменаре,

чекам да прословиш да се допамете

нови свјетови што своје Косово сањају

да неким другим коње разигравају.

Испробадане од оног дана подине

још ''прекопавамо'' а неба нигдје,

распрсле године сашиј својим иглама

да га к’о икону држимо у рукама

да не тумарамо по туђим лукама.

Видовдане,

сув нам се залогај попријечио,

кад си већ себе у овим срцима

овјековјечио не дај да жедни

у царство небеско се настанимо

кад се њиме од постанка хранимо.

28. јуни, 2020

СТАРА ЦРКВА

Цркви Вазнесења Господњег у селу Жабица, Љубиње, Р. Српска

Изнад села мирно бдије
међ' знацима каменијем
црква стара,
жељом јој се лице жари
да свештеник крочи стари 
пут олтара.

Некада су прашним путем, 
ријеке вјерних отегнуте, 
ка њој ишле,
на Спасовдан поготову, 
њену Славу, јер по Слову 
тако пише.

Некад је на Бадње вече 
поноћка уз мирис свијеће 
ту држана,
није могло да се приђе 
до црквених врата ниђе 
од сељана.

Тих се дана и сад сјетим, 
на крст јој ми мис'о слети 
као ласта,
па подигнем срећан главу, 
да осмотрим цијелу валу, 
гдје одрастах.

Запис'о је сликар стари 
поред многих других ствари 
и то вријеме,
на црквини поред стрица,
а у руци крштеница,
малог мене.

Радосни су били дани 
док ту бјеху крштавани 
Срби мали,
пуна крсна књига њена 
православних презимена, 
гдје ј' сад, зна ли.

Напуштена своје сјене 
показује, успомене
само живе,
звоник крије звуке своје, 
затворена врата стоје, 
кваке криве.

Обиђох је, скоро бјеше, 
вјероносне руке хтјеше 
да загрле,
да пољубе у самоћи 
остављену, у немоћи 
бар пригрле.

Питао сам пролазника 
вадећи из новчаника 
крстић мали,
да ли више ико сврати 
и застане на припрати, 
свијећу пали.

Са погледом у даљину 
сиједом главом тешко климну, 
мал загрца,
не мораде ништа рећи, 
опростих се одлазећи
тешка срца.

СПОЗНАЊЕ - REALIZATION

СПОЗНАЊЕ Кад одеш, тога дана престаће црне кише скриват’ се ни ја више нећу од мрака тога, молићу само Бога за спас народа мога са седамдесет осам несном паљених свећа сред руина и цвећа, а ти помисли често, дође, сруши ми место, хиљаде две и петсто невиних уби душа, песму замени муком, шта ниси све том руком сеј'о, па кад се сетиш, да ли ћеш икад смети кад престанеш да летиш склопити мирно очи, јер насред очне тмине стратишта једне мирне земље поносних људи, немој да те то чуди, пламена ће те будит’ и неће доста бити да само тако одеш, све коцке кад се сложе призори свет оплове питаћемо се довек: “Је л’ тешко бити Човек?”

REALIZATION The day you leave and the black rains pass by I’ll get back my own sky, on behalf of my whole nation I’ll prey to the Lord in patience for its eternal salvation with seventy eight tearing candles lit by sleeplessness, fear-filled hours among the ruins and the flowers, asking you to remember the toll, (but here we are, still standing tall) twenty five hundred souls, innocent, in their daily routine, you cut short of smiles, silenced their songs. What else your hands had not sown!? So, when you recall your flights will you ever have a peaceful sight under the eye lid-covered night cause in the middle of every dream after another leisurely day, burnt down town’s fiery ray from far away in proud land, (don’t be surprised by this then) will wake you up to ask again and it will not end just like that, you came invisible and defaced, when all puzzle pieces fall in place, images of your deeds stand on guard we’ll ask ourselves forever from afar: “Was being a Human really that hard?”