СПОЗНАЊЕ - REALIZATION

СПОЗНАЊЕ Кад одеш, тога дана престаће црне кише скриват’ се ни ја више нећу од мрака тога, молићу само Бога за спас народа мога са седамдесет осам несном паљених свећа сред руина и цвећа, а ти помисли често, дође, сруши ми место, хиљаде две и петсто невиних уби душа, песму замени муком, шта ниси све том руком сеј'о, па кад се сетиш, да ли ћеш икад смети кад престанеш да летиш склопити мирно очи, јер насред очне тмине стратишта једне мирне земље поносних људи, немој да те то чуди, пламена ће те будит’ и неће доста бити да само тако одеш, све коцке кад се сложе призори свет оплове питаћемо се довек: “Је л’ тешко бити Човек?”

REALIZATION The day you leave and the black rains pass by I’ll get back my own sky, on behalf of my whole nation I’ll prey to the Lord in patience for its eternal salvation with seventy eight tearing candles lit by sleeplessness, fear-filled hours among the ruins and the flowers, asking you to remember the toll, (but here we are, still standing tall) twenty five hundred souls, innocent, in their daily routine, you cut short of smiles, silenced their songs. What else your hands had not sown!? So, when you recall your flights will you ever have a peaceful sight under the eye lid-covered night cause in the middle of every dream after another leisurely day, burnt down town’s fiery ray from far away in proud land, (don’t be surprised by this then) will wake you up to ask again and it will not end just like that, you came invisible and defaced, when all puzzle pieces fall in place, images of your deeds stand on guard we’ll ask ourselves forever from afar: “Was being a Human really that hard?”