На биљег мален око ми се сави
усамљен оток на глаткоме бедру
бјеше к’о морнар високо на једру
преплан’о чека да за копно јави.
Преливах поглед с њег на бедро бијело
љуљали ми тло вали твога тијела
и душа моја узаврела цијела
трепташе као подне узаврело.
Мисао по твом биљегу се сплете
како некада кроз тачку малену
урамиш слику за лађу ил’ жену
да у тренутку долутале сјете
донесе тренут ужитака старих
кад за све друго не хајеш нит мариш.
No comments:
Post a Comment