Чим са врхова оштрих озори
светлозорници сину прозори
иза завесе магленог маха,
зраци се с крова на кров затегну
раном шетачу корак растегну
с кафом у руци рескога даха.
Застану излог неки кад спазе
калдрмом чистом док тромо слазе
за авантуру кораци спремни,
а раноранилац из дугог реда
на пролазнице потајно гледа
врућ хлеб док чека кроз поглед дремљив.
С тим првим зраком са тобогâна
и окретаљки ноћ бива спрана
па зазвекећу радосним звуком,
попут заставе дан се развије
по игралишту светлост разлије
с врха рогатог сунчаном руком.
Власници пâса повоце стежу
потраже кутак, кратко их свежу,
да гутљај кафе миром засладе,
а они нови, таман пристигли,
размилели се, камере дигли
ка круговима Олимпијаде.
Све је у ритму, рутина иста
као покрети сликарског киста
ал’ свако платно ново углавном,
он, Вистлер (звиждач), напросто мами
да неко време са њим сте сами,
дођеш му једном, враћаш се стално.
29. август, 2020
No comments:
Post a Comment