Изнад села мирно бдије
међ' знацима каменијем
црква стара,
жељом јој се лице жари
да свештеник крочи стари
пут олтара.
Некада су прашним путем,
ријеке вјерних отегнуте,
ка њој ишле,
на Спасовдан поготову,
њену Славу, јер по Слову
тако пише.
Некад је на Бадње вече
поноћка уз мирис свијеће
ту држана,
није могло да се приђе
до црквених врата ниђе
од сељана.
Тих се дана и сад сјетим,
на крст јој ми мис'о слети
као ласта,
па подигнем срећан главу,
да осмотрим цијелу валу,
гдје одрастах.
Запис'о је сликар стари
поред многих других ствари
и то вријеме,
на црквини поред стрица,
а у руци крштеница,
малог мене.
Радосни су били дани
док ту бјеху крштавани
Срби мали,
пуна крсна књига њена
православних презимена,
гдје ј' сад, зна ли.
Напуштена своје сјене
показује, успомене
само живе,
звоник крије звуке своје,
затворена врата стоје,
кваке криве.
Обиђох је, скоро бјеше,
вјероносне руке хтјеше
да загрле,
да пољубе у самоћи
остављену, у немоћи
бар пригрле.
Питао сам пролазника
вадећи из новчаника
крстић мали,
да ли више ико сврати
и застане на припрати,
свијећу пали.
Са погледом у даљину
сиједом главом тешко климну,
мал загрца,
не мораде ништа рећи,
опростих се одлазећи
тешка срца.
No comments:
Post a Comment