Док снијем нијем кријем,
кошуто, поглед путен,
прадавна жеља зрије
празнином руке ми ћуте.
Сред разних празних казни
твој додир нека ми суди
безвиде стазе газим
пријекор најслађи буди.
Дланови бивају грубљи
замућен свевид блиједи
бесплодан сан све дубљи
зар снијевати вриједи
ако ти не видим лик
и чујеш јеленов крик.
Фото: Синиша Величковић
No comments:
Post a Comment