ЖЕНА
О, ти красна жено изворишту дражи
пред лепотом твојом посрћем и дршћем
слатко надахнуће међ маскама лажним
корениш се у ме све дубље и чвршће.
Међ капцима лежиш па ми нема сана
признајем пред тобом узнемире врцам
мамиш мисли блудне најзад досањана
надомачно близа, променадо срца.
Постајем све јачи новим покушајем
за несавршенства не треба да хајем
рекли су одавно мислоумни људи,
одустати нећу док немирни прамен
не такнем и ока не угледам пламен
назирем близину несташних ти груди.
БЛИЗИНА
Назирем близину несташних ти груди
парадирајући у слободном стилу,
где ли само до сад, баш ме јако чуди,
скривале су своју загонетну силу.
Пусте хемисфере осећам под прстом
замишљам пред себе намештам их нежно
међу светска чуда већ сам их разврст'о
неук археолог постах неизбежно.
Никада ме вера напустила није
убеђење живље пре ћу ил' касније
у тим ризницама пронаћи што тражим,
и гле, блесну твоја обрежена кожа
где тињаше огањ разватри се пожар
Афродито жива преда мном што нажиш.
АФРОДИТА
Афродито жива преда мном што нажиш
светина је свикла да те гледа ћутке,
отелотворена дугу жељу снажиш,
завирићу ноћас у све твоје кутке.
Не скидај се нагло, страхујем да очи
обневидом згасну од небнога дара,
не познајем себе док се на ме точи
срма с твојих груди, струка и бедара.
Не долазиш ноћас и стајеш пред мене
са исте планете к’о и друге жене
да ми своје тело обнажено нудиш,
подиг’о сам сидро, одвезао ланце
тамнопуту површ да засечем прамцем,
једрићемо ноћас, моје једро буди.
ЈЕДРЕЊЕ
Једрићемо ноћас, моје једро буди
јарбол већ висини учврћено стреми
нек компаса игле буду твоје груди
од палубе малом задатке припреми.
Буди ми пучина што искри и тмасти
са бокова витких и бедри се слива
на коју ће бродар изгубљени пасти
да бескрајем твојим тражи где се скриваш.
Потражимо скупа пету страну света
изабери правац из тог валоплета
награда је слатког задовољства венац,
скренули смо с курса, повратка нам није,
у твојој лагуни где се извор крије
еликсир ћу најзад окусит’ првенац.
ЕЛИКСИР
Еликсир ћу најзад окусит’ првенац
свеже росе капи скупљати по ружи,
жаром младог сунца зајариће венац
викаћемо јутру да нам се продужи.
Прихватаћеш игру не тражећ да станем
са трзајем сваким постајаћеш ближе,
баш овако с тобом замишљам нам дане
усхићење исто и до мене стиже.
Изнећеш свој осмех на веранду греха
жижак цигарете, у очима нехат,
на уснама укус испуцалих шљива.
Сад још више желим да ми поглед стрне
међу слаповима твоје косе црне,
сусретањем овим жедни долап бивам.
ДОЛАП
Сусретањем овим жедни долап бивам
и не желим наћи утољење жеђи,
мариш ли да чезнем и о теби снивам
дођу ли тренуци међу нама ређи.
Спуштаћу се радо у невиде таме
најслаткије из њих захватати капи,
нек одмора никад не пронађем за ме
не брине ме понор што пода мном зјапи.
Убеђења моја потрајаће проста
реко чудоточна никад ми те доста,
ти си моја муза, увир и студенац,
уз распукли понор измилеле мраве
растераћу за те, попут филмске страве
рад безглав уронит' у бездани зденац.
ЗДЕНАЦ
Рад безглав уронит' у бездани зденац
наслоњен на врело обнажено раме
склизну сама рука стрепњом обливена
ка трешњама модрим што зваше из таме.
Распукнуте ранке капи зрелозовне
беспоштедно нуде а ја жедан лапћем,
проређене речи и стопе оловне
свезале се за те, не чујеш док шапћем.
Прикривам дрхтаје неискусног длана
поврх извијеног тела, склиска, слана,
док се твојим дахом припијен умивам,
желим да ми будеш целокружни свемир,
спокој-уточиште, непрестани немир,
цео век да у те тонем и уживам.
УТОН
Цео век да у те тонем и уживам
храних машту као дете што се доји,
безмерном лепотом сад ти се умивам
знатижељо не даш око да одвојим.
Постадох планинар а до јуче пузах,
заволех и бостан стално у сезони,
кријеш глатком гривом тајни пролаз узан
да помамни ждребац потери се склони.
Превише сигнала да бих веровао
слобода је слатка, још бих зверовао,
где то самотњаци још верују жени.
Ниси било која, ноћас греху кличем
док последње парче одеће ти смичем
узаврели удав с твог прекрста пени.
УДАВ
Узаврели удав с твог прекрста пени
осећам тај мирис Керилејске срне
Хераклов си залог у бесмрт размени
видим дрхтиш, дај да снагом те пригрнем
и привијем на се брезо крхковита.
Међ гранама твојим савијено гнездо
станиште нек буде да твој топли свитак
просјака одоми што је сам и бездом.
Све што поседује на се је огрн'о
губио је досад кладећ' се на црно
на црвено ноћас све да стави плани.
Заврти свој точак поглед ми се мути
разјапљеног зева зов већ могу чути
призива да ожег у огањ сахраним.
ПРИЗИВ
Призива да ожег у огањ сахраним,
степеница с којих увек се скотрљам
бој'о сам се више него да нахраним
лавицу из руке, ал’ се докотрљах
јер веровах лако изаћи ћу на крај,
кад примакнем усне лепоти што цури
наличећи пићу од боба што набрах
твојим виноградом опијен док јурих.
Ни најмања брига теби бити неће,
за љут жалац цвета и пупи то цвеће,
да пчелиње јато за нектаром вапи,
па ћу као јутро, распукло и влажно
у галоп се дати гордо и одважно,
ево коњаника за те гипке сапи.
КОЊАНИК
Ево коњаника за те гипке сапи
уставит нас неће ланци ни капије
да кушамо извор сладоточних капи
с ког се само двоје може да напије.
Разоткриваш нага кључ генскоме коду,
мами грациозност, за уздах облине,
има нешто дрско у том дамском ходу
сладострашћем липте распукле стублине.
Звездани је пастир растерао стадо
ка постељи нашој провирује крадом
ти још кротитеља не видиш у мени,
измичеш се вешто омчама што вежем
одустати нећу, све ти ближе сежем,
са кука до на кук препео сам зени.
ЗЕНИ
Са кука до на кук препео сам зени
немоћан једрину да у њима сажмем
час ме обесхрабри лавица у жени
час би целу да те међу прсте нажмем.
У бесмислу сумње, нас двоје и луна
не затварам капке јер и кроз њих зрачиш,
нит посежем руком, душа ми је пуна
од додира више овај трен ми значи,
па и кад би дала да те дирам врелу
и неспретно пруге цртам ти по телу
запетљо бих прсте у косама враним,
зато ми горчину живота заслади
ти си храна мојим зеницама гладним
мало су ми једне да те се нахраним.
ВИРКЕ
Мало су ми једне да те се нахраним
разлите по теби кестењасте вирке,
предадох се твојим чарима призваним,
осетих на себи прстоплетне дирке.
Утонух, уз звуке тихозборног поја,
до оних дубина где се ретко тоне,
сред тог милопоја нађе се и моја
рука на облутку с друге васионе.
Проже ме у трену сто муња и грома,
довешће ме ноћас до усхитног слома
твога нагог тела распрснуте капи,
не могох у мраку да издржим више
морадох да видим где се прсти скрише,
ако и ослепим бар се сласти напих.
СЛАСТ
Ако и ослепим бар се сласти напих,
охрабривах себе у заносном муку,
веровао нисам, да л’ се ово запих
па ме положише нагога ме вукућ’.
Трезнисмо се споро расплићући тела
клизава к’о стење из воде и бледа,
признај, је ли ово и ти што си хтела,
је ли сусрет био сусретања вредан.
А ти само ћутиш, не даш ми да одем,
кажеш пусти друге лађе нека броде,
своме сидру другу луку нећеш тражит,
и моје се море у том трену смири
да га никад неки вал не узнемири,
о, ти красна жено изворишту дражи.
МАЈСТОРСКИ СОНЕТ
О, ти красна жено изворишту дражи
Назирем близину несташних ти груди,
Афродито жива преда мном што нажиш
Једрићемо ноћас, моје једро буди.
Еликсир ћу најзад окусит првенац
Сусретањем овим жедни долап бивам
Рад безглав уронит' у бездани зденац
Цео век да у те тонем и уживам.
Узаврели удав с твог прекрста пени
Призива да ожег у огањ сахраним,
Ево коњаника за те гипке сапи.
Са кука до на кук препео сам зени
Мало су ми једне да те се нахраним
Ако и ослепим бар се сласти напих.
новембар, 2019
No comments:
Post a Comment