Да се лети мишљу и промишљу,
очним видом кроз планине гледа,
одмар’о би крила брзопреда
на Леотар стасан, распојасан.
Да је прозор у небесни обзор
и скалине низ сунчане стране
вин’о би се да кад год ми пра’не
жељан станем на требињски камен.
Да се распнем ситан и небитан
једним овдје другим краком међу
Херцеговце, Зубачку тромеђу,
провео бих улицу најпречу
у туђини да ме трајно срећу
драга лица с Требињских улица.
No comments:
Post a Comment