СРЕЋОКОПИ - друга збирка поезије


СРЕЋОКОПИ

 Жељко Сулавер

УМЕСТО ПРЕДГОВОРА

Рецензије


ВЕЛЕЛЕПНА МИСАОНОСТ ПОЕТСКЕ ДУШЕ


/Саша Мићковић о књизи Жељка Сулавера/
          Вибрантним поетским тоновима Жељко Сулавер оплиће стихозбирку „Срећокопи“ и разноврсним, краснодарним техникама исписивања катренско-терцинских кошуљица, успева да подједанко добро, без обзира да ли је у питању катренска песма, сонет или десетарац, испева свежим поетским гласом и рефлексијом речи ову збирку, која ми је још на прво читање утиснула у ум осећаје привржености истинским лироказним мелодијама. Често кажем да је ЛЕПОТА једина важећа мерна јединица за успешност нечије поезије. У овој књизи Сулавер је лепоту уткао у скоро сваку песму, а наравно да ће од укуса читалаца зависити које ће се песме издвојити из сплета и постати Жељково химнозвучје. Нарочито ме радује, чак одушевљава, то што песник у књизи има вишебројне сонете, а знајући да је сонет најзахтевнија поетска играрија и техника, то ми онда потврђује почетну мисао да овај Човек – песмовезац, заиста има дар који је очигледан, јер поезијом милује папир, а када затреба и зареже га јаким мисаоним спрегама и интонацијама!
          У првом циклусу „Поетика“ песмоковник углавном дванаестерачким симетричним стихом, наштимованим тако да прија ушима, пева дучићевско-шантићевским милогласом:
Плешу у колони постројене жиже
не осећам страха нит ме зебња стишће,
с разлогом се трудим да приђем што ближе
растурајућ' мокро, опануло лишће.

(Из песме „Ђачко јесење јутро“)
...........................................................................
          Ови стихови, као и цела песма, писани су тако да се од почетка до краја пред очима нижу слике и сенке, присутан је хук ветра, док с уличних лампи жмирка жути пламен, а на црквици звоно удара у магли... Па се чини, као да је песник заиста у том трену присутан дешавањима, јер верно и зналачки описује свет око себе, емоцију и ток радње. Само осећајни и довољно спретни писци могу сачинити осликану поезију, која рађа силуете и оживљава људе, предмете и догађаје. Осликану поезију - имажинизам (lat. imago - slika) Жељко употребљава веома раскошно и зато му је поезија језгровита, сликовита и јасна. Кроз песника се рефлектује у овом циклусу чежња за руралом, за родном грудом, али такође и родољубиве нити су преплетене кроз исказ. У сонету „Србље моје“ Жељко показује још једну сопствену величину – сонет му је близак и одан!

Мудрости је мало, властожедне душе
кратковидом руком к'о прах разасуше
да будемо једно иста веровања,

свак на своју страну постајемо страни
чудимо се соли на сопственој рани
док још Србље моје сном распетим сања.
...........................................................................

          У ове две терцине згрушала се вештина и техника, али је посебно значајно то што песник влада и кованицама, сложеницама и двозначним речима, које се у поезији све ређе налазе. Битно је да су Жељкови сонети дубокоскладни, цезуру правилно користи на средини (шестерац стиха), а унутрашња уређеност сонета (увод, заплет, кулминација, расплет и поентирање), правилно је утиснута кроз свих четрнаест стихова ове краљевске форме. У сонетима „Праштање“ и „Одбрана“ све сонетне законитости су такође одрживе, римовани систем је правилан и певљив, али Сулавер у овом циклусу има и песме које је распевао у преко десет катрена. Песма „Свештеник“ је уобличена чак у дванаест катрена. Дешава се често песницима да расплињујући сопствене мисли, идејну потку за песму преусмере и изгубе почетну снагу певања. Међутим, овде срећом то није случај. У свим песмама које су обимне, песник успева да одржи концентрацију, пажњу, нема тонских падова, нити значајних одступања и „шкрипања“ на мелодијско-ритмичном пољу. Све ово потврђује да је Жељко жељан јаког и тачног певања и да је фалширање избегао веома спретно, а понегде га забашурио и сакрио покривалицама. У велелепном сонету „Дучићу“ наш сребровезац поетике јасним кристалисаним тактом кроз цео сонет влада мисаоном искром, а на завидном нивоу распевава гласовност, тако да и сам постаје управо велможа. Добро је да ни у једном стиху не допушта себи да „омане“ у метрици, јер то би значило неконтролисано збирање гласова и ремећење петраркистичког милозвука. Ослушнимо:

Више и од свега што високо може
да уздигне своје бестежинске кости,
завидим, маестро, твом трону велможе
без иједне трунке скривене пакости.
...........................................................................
          Наредни циклус „Једно слово, једна песма“ је нарочито занимљив, посебан и надахнут, јер је исписан с пет песама укупно, али свака од тих песама-тврђава је сачињена тако што песник све речи у њој почиње истим словом. У употреби су слова: Д, О, П, Т, З. Овакав начин певања може песника довести у непријатну ситуацију и у „празно поље певања“. Ако песник нема изражено богатство речи, ризницу говорништва, остаће недоречен и плитак, јер ће му понестати „Реч“ - основно средство комуникације с музама и Богом, што може бити по писца траги-погубно. Сулавер то овако, рекао бих маестрално, дочарава у песми „Доброта“:

Доброчинство душевно дисање
добротвори добра делегати,
док друкчије дишу, док делају,
дар другоме дође, докрилати.
...........................................................................
          Чини ми се да без обзира на тежину овог циклуса и на изабрану технику, песник нема проблем нити „живи песак“ под ногама, а да је доброговорништвом успео да превазиђе одрицање од многобројних речи које не почињу на одређено слово. Иста ситуација је и у осталим песмама: /Ослепљен, оштро одвраћам око, остављена опстајеш овол'ко/ и  /Тихо Таро, танка, тамноплава, танког трага танковлатих трава/. У овим стиховима се понављањем посебних гласова постиже „надмелодија“ која још већом лепотом кроз песму убризгава краснопој и свецелу дражесност. Можда је песник ускраћен границама које је сам себи поставио, али свакако је успео идејом да надомести и превазиђе тежину ове врсте стихоградње.
          У циклусу „Љубавне“ Жељко отвара посебну ризницу и откључава душевно-срчане браве. Започиње са сонетом „Сусрет“ који у терцинама подсећа на „Сонет с уметком“, јер у шестопеву користи два полустиха. Иначе, пошто постоји око педесет сонетних техника и форми, овај облик који песник користи је можда необичан, али свакако спада у сонетну фамилију која је заиста велика и богата.

Нећу бит' ни налик каквог си ме знала
и желела да ти напослетку будем
жеља испуњена,

времешности река ником није стала
и немој ме тражит' да ти жао буде,
живи заљубљена.
...........................................................................
          Можда је и најхрабрије писати љубавну поезију, јер она не подноси патетику, лаж, обмањивање... Лако се уоче „танке спреге“ и у њој су варања и подметања немилосрдно очигледна. Шантић је на сличан начин изграђивао своју љубавну поетику – Једноставност је пут ка савршенству, а тим путем изистински и Жељко корача, јер су му стихови јасновиди, а довољно философски напрегнути и устремљени к мудрости. Песник с устрепталом емоцијом као „Босоноги љубавник“ ходајући по жаруљама из душевних дубина извлачи стихове попут: /Да обоје мремо на почетку саму, нек похоти сужњи сагоре у пламу/, а порука овог циклуса свакако може бити у песми „Теби“: /Памти, вечно траје што носиш у себи, љубоморно чувај да ти други не би, однели што за нас јоште је остало/.
          Пошто се зна да је „метафора“ вредност и снага песничког језика, и да без њеног битисања ни поезија не би имала значајних уплива у људски ум – самим тим и ову књигу песник је знао да уведе у сферу „очудишта“ и мистерије, недосањаности... Јер читалац је сустваратељ уз песника, тако да му је допуштено да приликом читања ове збирке отвори сопствену машталачку визију. Песме су тако урађене да свака може имати наставак, надоградњу, калемљење, а то је препуштено читаоцима, да би и они заживели кроз „Срећокопе“. Ово књижевно дело је дакле свакако довршено, али на неки начин с отвореним питањима за љубитеље поезије, и то ће им управо дозволити да књигу схвате и прихвате онако како им душа одреди, а крвоток понесе...
          Лаколетом се улази и у циклус „Рефрени“. У њему Жељко доказује и остварује законитост стиха: Поезија је само оно што се може певати! Да би се песма отпевала, она мора имати уређену унутрашњу структуру, мелодичност, тонску нит и певљиву риму. Ови сачинитељи су веома битни за успешни песмопев, и то песник очигледно веома добро зна и примењује у песми „Херцеговино“:

Остависмо твоја брда,
поносита земљо тврда,
ал' још срце чезне силно,
вољена Херцеговино.
...........................................................................
          Да би уследио и наставак који је вредан наших земаља: /Ђе гуслама трепти струна, да се памти историја, Немањића воли круна, Црна Гора и Србија/. Свевиди и свезнајни Филип Вишњић би засигурно оваквим стиховима био узнесен и надахнут, па би их и одсвирао за поколења која пристижу. Управо је у томе величина творца стихозбирке – он национу и земљи дарује стихове који имају дубоку продорност кроз народ и свест племена и родова, тако да песмом залази у сваку животну сферу, пору и бит. Поједини стихови исијавају суштаствену лепоту и мислим да их неко треба отпевати, зарад опште добробити народа. Катрени из песме „Винска цеста“ су заиста звучни и примамљиви:

Гледала их лијепа Анђа,
са прозора ате броји,
пита сунце што се рађа,
јесу ли то свати моји.
...........................................................................
Цела песма коју поменух је створена руком човека који зна шта је мелодија, а ова двадесет-четворостихница једноставно вапи за народним инструментом и вештим гласом певача: /Винском цестом преко моста, потковица стоји јека, загледана Анђа оста, да караван нови чека/.
          Из „Рефрена“ Жељко нас уводи у наредни циклус који је именовао „Десетерац“.  Овај циклус, а и само му име каже, сачињен је од две десетерачке у такту хармонизоване песме – поеме, односно две химне: „Родном селу Жабици у походе“ и „Унук ђеду исповијест даје“. Ако ослушнемо: /Танка струно затрепери јасно, жеља ми је запјевати гласно, нек' одјекне около Љубиња, пробуди се брдо Радовиња/, одмах на почетку песме осети се животно-историјски тоналитет. Чојство и јунаштво блесну искрама, а што се дубље залази у песму, откривају се све више Херцеговина, Љубиње, каменосилна села и родогрудно небо. Песма је саткана од мноштва слика, података, бравура, а казивање је обогаћено толико да се кроз пев осликава једно време, као и тежина и лепота бивствовања на тим племенитим просторима. Такође и у песми „Унук ђеду исповијест даје“ наставља се десетерачко снажно певање које подсећа на пој наших предака и јунака који су уз гусле овековечили догађаје. Легендарни, храбри Војвода Ђујић је чак песнику зашао у неке стихове, док главни јунак песме тражи гроб свог истокрвника, надајући се да светле кости у далекој земљи нису постале трулежне, већ вечите и свете. Даље: /Опрости ми што су србомрсци, учили ме да те онда мрзим.../ Ето колико је истине, болопатње и чак трагедије једног народа  Жељко Сулавер уплео кроз књиговез. Горка је истина саткана кроз стихове о србомрзитељима и душманима, а сваки песник јесте одговоран за чување историје и народа – Жељко и то зна!
          Сачинитељ ове књиге, Жељко Сулавер у стихозбирци је дотакао све битне, градивне теме: љубав, живот, чежњу, родољубље, истинољубље. Присетио се свог завичаја, овековечио Црну Гору и Србију, а катренима и сонетима прецизно, надахнуто и проницљиво оживео је нека заборављена времена. Десетерачким легурама при крају књиге оденуо је претке у светлило и око главе им обавио неугасни нимбус-ореол, који и читаву књигу „Срећокопи“ обасјава и даје јој сунчано-топли призвук једног истинског песника и добротвора. Показао нам је Жељко да подједнако добро влада лексиком, метафором, бравурама и изграђеним стилом је доказао да му од оловке одлично иду и катренске спреге, као и сонети, па и десетерци, који се у таквом облику све ређе користе. Тематски је песник разноречивошћу обогатио поезију и његове теме су далекосежне, шаробојне и покривају све друштвене сегменте који су битни за Човека – поетољуба. Из свих претходних закључака и детаља коначно је и јасно да је књига поезије „Срећокопи“ дело и остварење човека који пожртвованошћу и трудом зрачи пламом вредног писца. Књига ће оставити на читаоце свакако јединствен печат, јер Жељкова поезија садржи све елементе који су неопходни за бистре и течне стиховне капљице. Мора се знати и то – поезија је само за јаке људе и за оне који су жељни истине и сазнања, ако сте баш ви такви, ову књигу ставите на јастук, или на најближу полицу, сто... Крај узглавља.

Србија, Шумадија, Рача
01. 11. 2016.
Саша МИЋКОВИЋ, песник


СРЕЋОКОПИ ЖЕЉКА СУЛАВЕРА


Познавала сам дјечака Жељка Сулавера, али изгледа да нисам довољно, јер сад га упознајем, након више од тридесет година, као сасвим другу личност. Неким шкољкама треба толико да се отворе и замиришу. Неком бићу треба толико да се пронађе, одреди и проговори. Некоћ је био мој ученик и вриједно је одговарао школским задацима, а сада га сагледавам са много озбиљнијом, животном школом. Од сељачета из Жабице код Љубиња чега се он не стиди, напротив, постао је свјетски човјек и, што је још много веће, пјесник коме би многи могли да позавиде. Преда мном је рукопис једне посебне поезије, коју не можеш не прочитати од корице до корице, не можеш не осјетити богату душу у ријечима, прије свега људску са свим нијансама човјеколиким,  православним, патриотским, заљубљеним у завичај и све оно што називамо вриједношћу. Стихови „Срећокопа“ те воде вертикалом која додирује некад Његоша својом мудрошћу, Дучића александринцем и мелодиком (са цезуром најчешће иза 6. слога), Шантића са идилом и носталгијом свезаним у чвор који је обојен Херцеговином, Илића својом распричаношћу и дескрипцијом.
Слично би рекао мудри Његош:

„Неко зрно и жрвњу утекне
као друга у прах не заврши,
једном капи ријека потекне
свако вријеме свој вијек наврши.“ („Постојање“)

Попут Дучића, у родољубивом надахнућу, Сулавер каже:

„Сто пута си пала и устала опет,
ниси класје нити звезда падалица,
гордо ћемо газит’ твоје свете стопе,
потомак ти сваки биће перјаница.

Губила си битке ал‘ рат се још води,
сви смо твоје жртве и сви победници,
препречили пут смо безбожничкој хорди,
сви смо ти хероји и сви страдалници.“     („Одбрана“)

А као Шантић у „Претпразничкој вечери“, Сулавер доживљава болно свети дан далеко од домовине:

„Друкчије је нешто ово Бадње вече,
знам на истом месту стајао сам лане,
нема дима озго да ми очи пече,
старог храста није да му врх дотакнем.

Не познајем стопе подно исте влаке
где сам затицао оца где са сином
свако Бадње јутро пробира бадњаке
само курјак један луташе белином.

Жао ми га беше ал‘ не знадох како
да објасним што ми огњиште не гори
до бадњака више не долазим лако
и Божић ме сваки у туђини боли.“
(„Божић у туђини“)

Сулавер у пјесми „Живот“ размишља као Милан Ракић у „Долапу“, на свој начин:

„Зар порођен бејах да бих једном умро,
зарад људских рана да осетим што су,
сенка усправљена овај живот цео
вечности тренуци да помислим  то су.

Бежаше ми дани камо и не знадем,
звезде пратих мислећ‘ воде избављењу,
хранила ме вера, непрестане наде
да вечности има, сагорех у хтењу.

Сад ми жао није док стојим на рубу,
где светло живота таму обасјава,
у свом кратком веку волех своју љубу
и песма ме моја спаси заборава.“            („Живот“)

Ова посљедња пјесма има миљковићевску поруку да је једини смисао у животном бесмислу пјесма, која као стварање нечег непролазног, како каже и Андрић, стваралаштво превазилази пролазност, коначност и заборав. Претходне стихове Жељка Сулавера не наводим са намјером да укажем на наслањање на велике мајсторе ријечи, напротив. Сличности су неизбјежне, јер човјек увијек осјећа исте проблеме и исте боли болује, а да бисмо то лијепо рекли, учимо од оних који то знају да кажу.
Говорим о таленту. Таленат је као вода, увијек нађе себи пут. Таленат је као вулкан, отвори своје гротло и излије усијање. Отиснувши се из мале средине, Сулавер је упијао и учио све што је било могуће. Научио је да дође до ријечи и створи лијепу грађевину која одише љубављу, оданошћу, памћењем. Далеко од својих коријена који су га изњедрили, паралелно са својим изграђеним и осмишљеним животом, са новом географијом и архитектуром, језиком, културом, срећном породицом, Сулавер и даље живи своју Херцеговину, тај камен, људе, куће, воде, воћњаке, ливаде, бриге. У својој удобној соби, ништа није заборавио. Завичај је у њему, јер то ја константа и носимо је гдје год да смо. Љубав према српству се не може ишчупати јер то си што јеси, а носталгија расте са миљама које те одвајају од оног што је твоје и чему припадаш, без обзира гдје једеш хљеб. Сулавер памти и осјећа завичај, љубав, српство. Идилична слика завичаја се преплиће са неминовношћу пролазности, нестајања. Стара окућница је напуштена, запуштена, рушевна. Она је дио судбине човјека који одлази тражећи мекши хљеб са посне, тврде земље од искона. Стара црква је тужна у самоћи, нема више вјерника, дјеце за крштење:

„Напуштена своје сјене
показује, успомене
само живе,

звоник крије звуке своје,
затворена врата стоје,
кваке криве.“                  („Стара црква“)

Напуштена црква је симбол пустошења и земље и човјека. Заискри понегдје радост повратка кући, завјет да ће се мали жилави народ српски увијек умјети одбранити од освајача, који су увијек негдје изнад летјели као стрвинари. Сулаверово родољубље има снагу „Отаџбине“ Ђуре Јакшића:

„Коло бесних паса као пут кошуте,
вртлогом торнада затвара ти путе,
непоколебљиво не даш да те сломе,

синови ће твоји бранећ‘ твоје скуте
победничку игру звери нападнуте
гладнима отплесат‘. Своји смо на своме.“         („Одбрана“)

Граде се и нове цркве које окупљају вјернике, колико год их било. Није их превише и пјесник је забринут за опстанак свог народа, који ишчезава у простору и духовности. Нова црква каже:   

„Тужно је свештенство и ја што смо сами,
ајд‘те к мени верни ваш ми шапат прија.“

У пјесми „Србље моје“, забринутост је поново изражена. Народ је „разбраћен“ и:

„Свак‘ на своју страну постајемо страни,
чудимо се соли на сопственој рани,
док још Србље моје сном распетим сања.“

У пјесми „Свештеник“,  осјећа се такође туга због одрођивања од вјере и српства народа који је као „разбацане капи по широку спруду“, у потрази за достојним животом.
Готово да је незамислива збирка поезије без љубавних стихова, осим ако је тематски другачије одређена, а ова није. Сулавер доживљава љубав као свјетлост, чежњу, страст, али и као пролазност на нашој  омеђеној стази, све док се не нађеш у затвореном кругу који ти осмишљава трајање и испуњава све што тражиш од живота. Готово све љубави наше су епизоде, остаје само траг са исписаном жељом да се не заборави. Остају као пјесма о некад доживљеној лијепој, или тужној причи:

„Нећу бит‘ ни налик оном што си једном
у данима младим љубила без даха.
----------------------------------------------------
Времешности река ником није стала
и немој ме тражит‘ да ти жао буде
живи заљубљена.“                                   („Сусрет“)

Када бих овдје завршила свој осврт на Сулаверову књигу стихова, остао би отужан траг туге и песимизма. Али морам поменути и оне стихове који одишу ведрином, поносом и снагом. У неколико својих пјесама, које се слободно могу назвати одама, Сулавер изражава поштовање и дивљење према великанима херцеговачке и српске поезије, Алекси Шантићу и Јовану Дучићу:

„К‘о  што се поклоних кад вас прво видех
и скинух свој шешир и метнух на груди,
наново ћу опет јер до њега нигде
не израсте такав из обичних људи.“       („Предговор“ Алекси Шантићу)

„Више и од свега што високо може
да уздигне своје бестежинске кости,
завидим, маестро, твом трону велможе
без иједне трунке скривене пакости.“     („Дучићу“)

Не може се заобићи ни Сулаверов десетерац, без кога, чини се, не бива цјеловита прича о Херцеговини. Књига поезије „Срећокопи“ се завршава двјема епским пјесмама у традиционалном и, за Херцеговину, типичном десетерцу са цезуром, што је уобичајено, иза четвртог слога. Ови десетерци су зналачки компоновани, прилагођени за гусларско пјевање, уз које је, очигледно, пјесник растао и напајао се. У првој пјесми, коју слободно могу назвати „Путопис кроз завичајну Херцеговину“, кроз љубињску и требињску тврду земљу, пјесник је овјековјечио свој завичај. Извезао је крваву прошлост и стаменост свог народа, који се суши, нестаје из „недођије“, али још постоји, макар у старом, одрпаном руху. Путник намјерник је добродошао, гостопримство је ту, али све што му се може понудити су закључане зарасле куће, угашени димњаци, празни чанци, усамљене планине са сјећањем на стада, пастире и распјевану младост:


„Напуштена биће кућа свака
завладаће коприва и драча
неће пјесме бити од пјевача
рушевине постаће од кућа
и зваће се жабичка беспућа
зидине ће населити гује
мјесто пчела осе ће да зује
од свега ће остат‘ омеђина.“        
(„Родном селу Жабици у походе“)

У другој десетерачкој пјесми „Унук ђеду исповијест даје“, изречена је сва трагика човјека који дуго лута између истине и лажи због историје коју „пишу побједници“. Унук је одрастао у наметнутој истини да је само „банда црвена“ била борац за слободу од фашизма. Након истина послије „истине“, једне једине, унук  у туђини тражи опроштај од дједа, који почива са својим саборцима далеко од домовине, умријевши као дисидент:

„Још бих један Скадар саградио
колико сам питања имао
што те нема на Славу да дођеш
да кроз село са унуком прођеш
да у дане божићне у страни
с бадњацима виде нас убраним
да подигнеш унука од дике.
----------------------------------------
Да те имам морао сам крити
још су више бољеле ријечи
од којих се још не излијечих
учише ме да си банде дио
и народни непријатељ био.
------------------------------------------
А ја одох српском манастиру
испред свете иконе да клекнем
у тишини помолим и рекнем
слава теби у рајској пољани
ђе одлазе само одабрани.“

Много би се још могло рећи о поезији Жељка Сулавера, која је много копаља изнад почетничке.  Морам поменути и посебну вриједност језика, у који су одјенуте емоције и поруке пјесничког субјекта. Пред собом имамо интересантну комбинацију екавског изговора, кад су понуђене дучићевска опсервација и сензибилитет, и ијекавска и херцеговачка варијанта, кад је то у складу са завичајем, што  је одраз непрекинуте припадности: ђе, ђед, виђет, нијесам, нашијех, нешће, озго...  У овој поезији се преплиће фина комбинација дучићевског александринца са , углавном, укрштеном правилном, ненамјештеном римом, опкорачењима, која то елегантно омогућују, дискретном инверзијом, а нарочито треба обратити пажњу на неологизме, којима врви овај занимљиви текст. Морам истаћи да су ме многе кованице подсјетиле на  Хомера и Лазу Костића са сложеницама које су комбиноване, вишерјечне. Почев од наслова Срећокопи, нижу се - трнолишће, жутобојне, србомрсци, тамновезна, зломислила, докрилати, нежнодирно, складоримно... У овакву језичку авантуру  може да се упусти само онај ко се осјећа на свом терену, ко суверено влада језиком као средством изражавања, а то Сулавер очигледно јесте.
Могла бих ову поезију  назвати „Дневник исељеника, или путника“. Ту су љубав према завичају и његови пејзажи, брига за свој мали, поносни, трагични народ српски, гостопримство и туга због нестајања попут магле и остављања опустошеног огњишта. Ипак, једино што је евидентно и што не нестаје из српског човјека, гдје год да је, да ли је ту па ту, или тамо негдје, је доброта. Зато овај свој осврт на Сулаверову квалитетну збирку поезије „Срећокопи“, завршавам његовом пјесмом „Доброта“:

„Добро добрим далеко добаци,
добро дијете добродушан дека,
доста држим да доброта дође
дугом дану дужник довијека.

Доброчинство душевно дисање
добротвори добра делегати,
док друкчије дишу, док делају,
дар другоме дође, докрилати.

Доброћудност дукатима дажди,
доброг друга дворећ‘ дочекамо
дохватајућ‘ дамарли дизгине
домаћинском дому допремамо.

„Добро дош’о добронамјерниче
довијека добро доносио,
дјевојкама даровне дукате,
дилберима дугачке доламе.

Дедер, допри дрвеним дверима
да домаћин доброту дарује,
дудовачом дому дочекује,
догодине двапут достојније.“

Овој поезији, као и свакој другој, треба још брушења, али то ће донијети вријеме, искуство, воља и читање. Писање значи читање, писање значи љубав према животу и човјеку. Сваког дана учимо, сваког дана напредујемо, ако то хоћемо. „У својем смо срцу туђе срце чули.“ Вољети и осјећати другог човјека, то је поезија. Тако је мислио Бранко Миљковић, а то може бити мото сваког пјесника. Оно што бих поручила пјеснику Жељку Сулаверу је да модернизује стил, да рационалније  и креативније прилази језику, јер он може много више него да остане у добро познатим и уходаним језичким и стилским оквирима. Поезија, и уопште стварање, то је оригиналност и експеримент. Храброст је окушати се у новом, а не остати само традиционалан, јер традиционалност је заклон, мир и успаваност. Треба оставити утисак да си жив и да мислиш и изражаваш се на свој начин, другачији од свих познатих и докучивих. И они су били своји у одређеном времену, нека тамо и остану. Могу нам бити учитељи, али не и једини и обавезни модел, који искључује индивидуалност.
Због свега онога што јесам и што нисам рекла у свом скромном коментару, топло препоручујем читаоцима Сулаверову збирку поезије „Срећокопи“. Сигурна сам да ће имати једно лијепо литерарно искуство и задовољство, и да ће чекати нове збирке овог аутора.

Требиње,
1.новембар, 2016                              
Олгица Цице, књижевница, професор српског језика


ПОЕТИКА

ИЗА ЗАТВОРЕНИХ ОЧИЈУ

Капија је пала, свако ући може,
гаче црна врана са оближњег дуда,
крај сломљеног рала мишеви се множе,
пута нема, страдам док пролазим туда.

Трешњу је без страха кос пробио кљуном,
осушене вреже од бршљана ћуте,
гледам, нема даха из штале под гувном,
гладни вуци беже под дивљине скуте.

Трнолишће режи длаке жутобојне,
што мéта пода се пар табана босих,
изгледа ми да је ђаво наш’о своје,
упртио на се, ђаволици носи.

Беж’те мисли ине, чудна зломислила,
тамновезна шутњо што не збориш ништа,
желех кап милине ал’ морем сивила
пловим раздор-слутњом до родног огњишта.

Само трептај дели да се очи спусте
на извор екстазе, личног усхићења.
Што тај сусрет желим! Запуштене, пусте,
брину ме богазе, пеку сновиђења.

Заогрнут страхом радознале срне
очекујем слике, звук детињства чујем,
испуњене дахом сад косе сребрне,
познате прилике како се радује.

Прену ме спознање, тамо нису више,
што блаженством очи сијаше некада,
даде ми на знање зарасло стрниште,
корак ако крочим чему ми се надат’.

Чеках овај тренут’ у грчу голему,
жељан трешњи раних и дудовог слада,
чардак заоденут’ миром, ја у њему,
китњасти бршљани правише нам хлада.

Са намером чврстом да испуним жељу
гурнух тешке двери, зарђалим криком
шкрипнуше, под руком напипах постељу,
схватих будан зверим пред детињства сликом.

КУЋИ

Свануло је најзад и угледах јасно
лист задрхта један, откиде се, паде,
и буљина прхну с крошње полугласно
месец пожње звезде, тишина престаде.

Радује се зори на врху звоника
окупано росом сузолико звоно,
беласаста црква чека свештеника,
недеља је, бдијем у несан утон'о.

Негде у даљини прапорци се чују,
удишем свежину јутарњих арома,
све бескрајно годи, чула се радују,
стигао сам натраг, вратио се дома.

СРЕЋОКОПИ

Зажути се опет дријенова грано
скупљала си досад нит поглед ни хвалу.
Опет запупољи!  У прољеће рано
сунцоликим плаштом огрни заспалу
браћу моју драгу што осташе тамо.

Затрепери златним зраком милована
к’о мајчина рука чедо које спије.
Потеци животом из медених грана,
и овога љета кад ме тамо није,
руком браће драге да будеш узбрана.

Прољеће је ново, док се магле губе,
кап живота нову изњедри, запупи.
Мани што с јесени неки те не љубе,
твој им румен дрењак модре усне скупи,
његов нектар моје заслађива зубе.

Ћилим жутоткани буди пчеле стопи,
непресушни рудник меденом копачу.
Пољем нашим нек ти разасути снопи
обасјају село и низа њ се стачу,
гдје осташе моји дјечји срећокопи.

Зажути се опет дријенова грано,
опет запупољи у прољеће рано,
селом нашим нек се распу твоји снопи
да свијетле моји дјечји срећокопи.

ПОД ТОПОЛОМ

Заспаћу ти испод златоплетног плашта
к’о спуштено сидро тражећи дубину,
једнак пустолову што сања даљину
где настају снови и престаје машта.

На смарагдну чоју крај тебе ћу лећи
бежећ’ свакодневу замршене ћуди,
златнике не бацај на ме него буди
раширено једро да могу побећи.

Њихањем одшкрини азур небогледни,
свилено зашушти, покрај мене седни,
стражобудним оком да ме буде не дај,

звездарјем што музе римоградне кроје
да потражим луке испред којих стоје
зов-светионици стиховезног неба.

ЂАЧКО ЈЕСЕЊЕ ЈУТРО

Хучи, звижди ветар остављајућ’ голе
тамно-сиве гране кестенова старих,
варош мала мирно на починку доле
стиска се од студи ал’ за студ не мари.

Од уличних лампи жмирка жути пламен,
прекривач од мрака претећи да метне,
све се њише само не мрда се камен,
живог створа нема на цести да сретнем.

На црквици звоно удара у магли
не видим да рука конопац му вуче,
запâра ми уши гласан прасак нагли,
то кафанско окно смрска се и пуче.

Плешу у колони постројене жиже
не осећам страха нит’ ме зебња стишће,
с разлогом се трудим да приђем што ближе
растурајућ’ мокро, опануло лишће.

Само нас двојица сањива погледа
прихватамо дажду што јесени носе,
келнер стари срчу што скупља без једа
и ја с кишобраном наквашене косе.

Још фуруна није подложена стара,
пријала би сада највише на свету,
брине ме док гледам трафику удара
најежених кугли армија у лету.

Назвах само: „Јутро!“, скратих поздрав рани,
није ме ни чуо судећи по свему,
сретасмо се ’ваквих јутара и лани
од када их почех остављати њему.

Напокон ме узе промрзлог од студи,
плаво-бела пруга полупразна, снена,
варошицу оста да септембар буди
кад јој дођем да ме чека умивена.

РАСКОРЕЊЕНИМ СВЕЗЕЛЕНИМА

Колена првог свезелени
расклиманим корењем одмахасте,
незрело класје младо потргано.
Неочекивано разрођени
у галоп несамарене ате одјахасте,
синови моји, лак полагано.

Колено друго свезелени
прворотки туђ у недра тискају
бескорен силом донет на длану плод,
кратак је мѝр поља покошених,
жедни суву чашу залуд стискају,
где сунца није, таман је свод.

Колено треће свезелени
раскорењеним тек вам оста име
и можда сретнете понеко слично,
застани, главу не окрени,
нашао си брата, брати се с њиме
да се наслониш семе моје дично.

ЗАВЕТ

На чијој земљи жито ти се њише,
брашно ти мељу воденице чије,
из чијих кућа дим небу кидише,
ти кажеш твоје, свак' знаде да није.

Чији то сплав те Дримом прêко носи,
Црним и Белим, Бистрицама бистрим,
хајде заплови, добро знају ко си,
оба јахасмо валовима истим.

Чијих звоника откуцаје слушаш,
на молитву којем Богу чујеш зов,
у дане свете чије вино кушаш,
на исте спремаш кукавички лов.

Крш Проклетије твоје проклетије,
надут’ ће прса љутита и јêдна,
нестаћеш ’силни’ с мапе, историје,
таквих је гладна бестрага и жедна.

Решио јеси сва звона црквена
да ми ућуткаш, запалиш и срушиш,
судиће крвца давно проливена
зулуме твоје, проклетој ти души.

Сванут’ ће јутро и прозоре широм
потомци моји отвориће опет,
мирит' ће тамјан сваким манастиром,
газиће својих прадедова стопе.

ЈЕСЕН НА МОРАВИ

У дане кад пале стрништа сељаци
распрснута шљива жар-реком потече,
обнажене брезе најежене клече,
танковито звижде моравски врбаци.

Белом помељару пева воденица,
бледомастиљаве капи точак сече,
звездорисном стазом клепетуше звече,
покривена зебњом моравска равница.

У зубатом жару залазећег сунца
разголићен живот узалудно јурца
разгонећи језу долазећих дана,

крајоликом голим ларма ловоходна
даљином се губи; стварна, свадбородна,
кишоносним газом стиже јесен рана.

СРБЉЕ МОЈЕ

Свеколико Србље вапије и јечи
разбраћеним ропцем под тробојним стегом,
измичући главу разбојничкој сечи,
да праг где је рођен остане праг његов.

Вековна је чежња родослова мога
да потомство рађа за истих владара,
распето пострада гласа братственога,
отрежњење иште род светога цара.

Мудрости је мало, властожедне душе
кратковидом руком к'о прах разасуше
да будемо једно иста веровања,

свак' на своју страну постајемо страни
чудимо се соли на сопственој рани
док још Србље моје сном распетим сања.

ПРАШТАЊЕ

Саградићеш себи замке од гранита,
с моћним зидинама до плавих небеса,
дворјани ће твоји попут царских свита
градит' млечне путе од својих телеса.

Вирови ће речни и вулканска гротла
бити одредиште уљезу и врагу,
духови јунака попут царског котла
храниће ти душу, даваће ти снагу.

Неверни ће молит' кад на своме врату,
к'о макова зрнца, осете мач правде,
одлучна и снажна у том судњем сату

сетићеш се страшне њихове неправде,
тад победе крила понеће те Богу,
народи небески само праштат' могу.

ПОСТОЈАЊЕ

Неко зрно и жрвњу утекне
кaо друга у прах не заврши,
једном капи ријека потекне,
свако вријеме свој вијек наврши.

Свеколики кор’јен крчијаху,
нова с тријеске ницаше дрвета,
под иконе ватре палијаху,
да се нова саграде кубета.

Хартију су себи измислили,
ревизије истинe да плету,
ком’ су пјесму гуслари смислили,
вјечно живи у свакоме свијету.

ОДБРАНА

Сто пута си пала и устала опет
ниси класје нити звезда падалица,
гордо ћемо газит' твоје свете стопе,
потомак ти сваки биће перјаница.

Губила си битке ал' рат се још води,
сви смо твоје жртве и сви победници,
препречили пут смо безбожничкој хорди,
сви смо ти хероји и сви страдалници.

Коло бесних паса као пут кошуте,
вртлогом торнада затвара ти путе,
непоколебљиво не даш да те сломе,

синови ће твоји бранећ' твоје скуте
победничку игру звери нападнуте
гладнима отплесат'. Своји смо на своме.

НОВА ЦРКВА

К'о да је градише да заузме место
да имају на шта бакрен покров ставит'
не да светој фресци озидају престо,
вернику да има где свећу упалит'.

К'о да се бојаше ова ледна ила
прима ли у недра нови темељ тврди
а не невољника да би прихватила,
покајним опростом срдитог расрди.

К'о да не би вере у дар руку њиних
стидом скрушенога спремни беху стати
а не уздигнути небесној висини
клицат' храм ће њихов потомству остати.

А она к'о пркос у глачаној цигли
отворила двери српском роду целом,
неимаре чека што су је подигли,
тамјаном јој мири фрескано одело.

Дозива и моли уз појање псалми,
док по који верник Бога благосиља:
„Тужно је свештенство и ја што смо сами
ајд' те к мени вêрни, ваш ми шапат прија.

Ту сам да сви вољни и невољни греси
што носите собом опроштени буду,
приђи грешни роде јер ти то и јеси,
разбацане капи по широку спруду.“

ЕПАРХИЈСКО СОБРАНИЈЕ

Поводом 35. Епархијске Скупштине Епархије
Канадске у Калгарију, фебруара 2017. године

Предворју Небеском стопе снегогазне
премудрошћу сежу мирним благоходом,
с благословом Божјим сабрању долазе
чинодејствовати под храмовним сводом.

Из олтара цркве Светог Симеона
у свечаној ризи златоплетних нити
свештеничко братство поје, звуци звôна
торжественим гласом најављују триптих.

Скупуначалствујшчи Митрофан Епископ
призив Светодушни са свештенством служи,
верујећем роду сабраном заиск'о

човекољубљајши Бог да мудрост пружи,
богобратсвенике христијанске скупи,
православној вери свемоћној окупи.

СВЕШТЕНИК

Још по земљи хода и далеко исто
од Господа нашег смртникује, само
да молитвом дневном сâм је једном прист’о
обраћа се њему. Ретко се виђамо.

Он мантију носи а ја своје бриге
грешнији међ’ грешним у светој тишини,
беседи појањем из пресвете књиге:
„Спас са неба стиже верниче понизни.“

Велика је паства и још већа штета
да тих речи ехо не чује нас више
и уместо свима на многаја лета
празна црква наша недељама дише.

Разверени веру повратити могу,
искреношћу рêчи посланика Божјег,
на примеру правом путеве ка Богу,
духовности свећа показати може.

Док, Преосвећени Владико, овакав
несклад надјачава склад црквених звона
неће само једна слика бит’ оваква,
распопљених прота, протиних полтрона.

Мислио сам треба имат’ свештеника
да окупља бројно залутало стадо,
исповêди слуша и грехе грешника
а ја к’о јеретик испред њега стадох.

Одавно крштење имао сам личнô,
славим Крсну Славу и поштујем Бога,
истомишљеникâ ради несебично
сâм себи пресудих због иступа свога.

Опроштај ти иштем ради ових речи,
братољубља стреле одапињем само,
мени српски род је од ичега пречи,
молитвеним духом срце овенчано.

Устајем, а дрхтај целог ме прожима
нисам чуо верник јавно ово тражи,
никад није касно још побожних има,
многоме је стало да га вера снажи.

Не вечера свако из пуног тањира,
ноћ је неком дужа, можда и не свања,
често мудро слово души нађе мира,
пажња свештеника носи радовања.

Пред Богом смо исти тражећи спасење
понизни и крхки, велики и мали,
разједињен народ тражи отрежњење,
попут Арсенија предводник му фали.

Господа би нашê слоге од свих више
радовали дâри, певао би с нама,
дрхтали би мрсци - „Срби се сложише!“
и ниједна црква не би била сама.

БОЖИЋ У ТУЂИНИ

Размичући сводом завесу од тмине,
остављајућ' своје златокрилне стопе,
попут пролазника што нечујно мине,
заста синоћ Месец изнад села опет:

„Друкчије је нешто ово Бадње вече,
знам на истом месту стајао сам лане,
нема дима оздо да ми очи пече,
старог храста није врх да му дотакнем.

Не познајем стопе подно исте влаке
где сам затицао оца док са сином
свако Бадње јутро пробира бадњаке,
само курјак један луташе белином.

Пред окном без светла скупила се сова
да јој ока није ни њу вид'о не бих,
огледнух се хитро испред мосурова,
сав онако збуњен не знам више где бих.

Замало на своје заборавих време
само братац златни што није на своду
да својом топлином он уместо мене
каже Срећан Божић целом твоме роду.“

Жао ми га беше ал' не знадох како
да објасним што ми огњиште не гори,
до бадњака више не долазим лако
и Божић ме сваки у туђини боли.

СТАРА ЦРКВА

Цркви Св. Вазнесења Господњег
у селу Жабица, Љубиње, Р. Српска

Изнад села мирно бдије
међ' знацима каменијем
црква стара,
жељом јој се лице жари
да свештеник крочи стари
пут олтара.

Некада су прашним путем,
ријеке вјерних отегнуте,
ка њој ишле,
на Спасовдан поготову,
њену Славу, јер по Слову
тако пише.

Некад је на Бадње вече
поноћка уз мирис свијеће
ту држана,
није могло да се приђе
до црквених врата ниђе
од сељана.

Тих се дана и сад сјетим,
на крст јој ми мис'о слети
као ласта,
па подигнем срећан главу,
да осмотрим цијелу валу,
гдје одрастах.

Запис'о је сликар стари
поред многих других ствари
и то вријеме,
на црквини поред стрица,
а у руци крштеница,
малог мене.

Радосни су били дани
док ту бјеху крштавани
Срби мали,
пуна крсна књига њена
православних презимена,
гдје ј' сад, зна ли.

Напуштена своје сјене
показује, успомене
само живе,
звоник крије звуке своје,
затворена врата стоје,
кваке криве.

Обиђох је, скоро бјеше,
вјероносне руке хтјеше
да загрле,
да пољубе у самоћи
остављену, у немоћи
бар пригрле.

Питао сам пролазника
вадећи из новчаника
крстић мали,
да ли више ико сврати
и застане на припрати,
свијећу пали.

Са погледом у даљину
сиједом главом тешко климну,
мал загрца,
не мораде ништа рећи,
опростих се одлазећи
тешка срца.

ЉУБИЊСКИ КЕСТЕНОВИ

Били смо вам негда тек нит путовеза
беспомоћни сваком погледу и дјелу,
горолисни љети, зими у одијелу,
с јесени од злата вароши лепеза.

Одрастајућ' скупа збратисмо се трајно
напâја нас рука нежнодирног рода,
постасмо свједоци свадби и спровода
радујућ' се с вама, ћутећ' испраћајно.

Кад усамљен прођеш ил' ви заљубљени,
китином ил' листом били одјевени
намигните сâду старих великана,

вјекотрајним шумом њишућ' складоримно
што најежен некад кликер испустимо
жал за младост сузе то падају с грана.

ЉУБИЊСКИМ КЕСТЕНОВИМА

Голоруки диви ко вам рухо оте
усудио ко се врховима врлим,
успавани док вас бјелозарје грли
јесте ли од студи или од красоте.

Окићени свати заклети на вјеру
што чекате први, задњи испраћате,
то бисерје стрес'те на снајке удате
повој златовезни породу да стеру.

Тако вијек један и двадесет љета
под гранама небним род безбрижни шета,
вјекује са вама, нераздјељно траје,

од снопова врелих или кишоносних
хитају ка вама јêдни и радосни,
љубињцима без вас битисање шта је.

МОЈ АЛЕКСА

Ето, мој Алекса, и ја ти отидох,
на пароброд наде с невољнима седох,
родну груду тврду нисам ни поглед’о
оца, мајку стару отад и не видох.

Твоје, мој Алекса, Останите Овде
им’о сам на уму и поред свег страха
гледајућ’ крај себе на чедо што мâха
закорачих храбро пут бескрајне воде.

Сад се, мој Алекса, истим паробродом
враћам посној груди након одисеје,
сунце туђег неба к’о ово не греје,
душа смирај тражи под рођеним сводом.

ПРЕДГОВОР

Алекси Шантићу

Част ми је вечерас господо у свили
положити копља с перима и гвожђем,
стојећи пред вама; страх су ми убили
на путу ка овде крсташи под Ђорђем.

Рука ми је мирна, глас ми не трепери
као листак танки што пред ветром дрхти,
моје речи биће неукротне звери,
зрелог стихосада гласнозборни хрти.

Гледаћу у очи сваког појединца
док зенице ваше стазом ума лете,
огрнућу плаштом престонога принца
сваку нову песму овога поете.

К'о што се поклоних кад вас прво видех
и скинух свој шешир и метнух на груди,
наново ћу опет јер до њега нигде
не израсте такав из обичних људи.

ДУЧИЋУ

Више и од свега што високо може
да уздигне своје бестежинске кости,
завидим, маестро, твом трону велможе
без иједне трунке скривене пакости.

Непослушне су ми раштимане риме,
десетерци кратки и без мелодије,
ја не гледам море и не живим с њиме
а ти си му пев'о. Мени сјаја није

од јадранских зора, ни свих згодних дама
из стихова твојих, ни требињских тама.
Једино нас веже што са истог длана

вино, мед и смоква, пред обома све би,
и што истог неба звезда изабрана
светли мојим путем као некад теби.

ПОСЕТА

Јовану Дучићу

Замислим се на час, и тад ме понесе
незван светионик мој пут да обасја,
чудотворним тоном временског сагласја
запутих се теби; броја и адресе

видети не могох од свечаних пруга,
ветрима морнара што беху њихана,
ал' познадох шешир, пенкало и знана
сенка твоја хôда на крај видокруга.

Прозирна к'о стора у празнично јутро,
свечано везена снопима безбола,
трже нешто бело испод ореола,
путем вечног мира откорача жустро.

Бѝ толико дуго да је трептај оком
раван седом старцу ил' чак много више,
лак, прозиран папир прочитах где пише -
„Вечност је у песми што живи дубоко.“

ЈЕДНО СЛОВО, ЈЕДНА ПЕСМА

ДОБРОТА

Добро добрим далеко добаци
добро дијете добродушан дека,
доста држим да доброта дође
дугом дану дужник довијека.

Доброчинство душевно дисање
добротвори добра делегати,
док друкчије дишу, док делају,
дар другоме дође, докрилати.

Доброћудност дукатима дажди,
доброг друга дворећ’ дочекамо
дохватајућ’ дамарли дизгине
домаћинском дому допремамо.

„Добро дош’о добронамјерниче
довијека добра доносио,
дјевојкама даровне дукате,
дилберима дугачке доламе.

Дедер, допри дрвеним дверима
да домаћин доброту дарује,
дудовачом дому дочекује,
догодине двапут достојније.“

ОСТАВЉЕНА ОКУЋНИЦА

Обзорјем обасјани окрајци
опустели одавно осташе.
Оглодан орах, осунчан опет,
осокољени орли обраше.

Отворена остакљена окна,
обрушен оџак, однето оје,
откад одоше оци одавде
обрасло огољенô осоје.

Ослепљен, оштро одвраћам око,
одзвања одјек одбеглог оног
ондашњег одушевљења.

Остављена опстајеш овол'ко,
опет осветљена одолеваш
очекујућ' откровења.

ПЉЕВАЉСКИ ПЕЈЗАЖИ

Промиче попут покретног платна
простртих прозирних паравана
превоја прких, пружених поља
питома пљеваљска панорама.

Помислим: „Падни! Пригрли пашњак!
Претури пластове постројене!
Пошаљи поглед преко падина,
поздрави пастире преморене!

Прелети попут прегласне пјесме
пучином покривене пропланке!
Пробуди прије промуклог пијетла
пастирице пљеваљске паланке!“

Поскакујући прашњавим путем
подине покошене промичу,
прескачем прућем прошарани плот
прелијепу пљевљанку просићу.

Предлажем, прва прилика падне,
пропусти пустош пјешчаних плажа,
путниче пођи, послушај пјесму,
пој предивних пљеваљских пејзажа.

ТИХО ТАРО

Тихо Таро, танка, тамноплава,
тиркизнијем теци тјеснацима,
танког трага танковлатих трава
тантал-водо, тихо таласима.

Трагом твојих тијесних токова
танкопере ‘тице танцијаху
треска твојег тешкијех тонова
тумбане талире тражијаху.

Треперавим таласима твојим
ти топотом тутњиш, тропотањем,
трајним трагом тецијући твориш
тупим тоном трорјеко трештање.

Тихо Таро требам тобом тамо,
традиције тражим тавне тајне,
тихо Таро тромо тумарамо,
тргни трубо трепете танане.

ЗИМСКИ ЗАЛАЗАК

Застиру зраци зубате звезде
зараван златним знамењем.
Заборављен заладак зебе.
Замиру зурле. Згажене

заобилазим зумбуле. Зјапи,
зинуо запад завидан.
Затишје затоном завлада, затим
- зацрвене залазак знан.

Зачас звериње затражи заклон,
зорт-зекан запрегу збаци,
зашкрипа зарђ'о зглоб.

Застрт зор-зебњом замире затон,
засјаше звездани знаци
заселку заспалом.

ЉУБАВНЕ

СУСРЕТ

Нећу бит' ни налик оном што си једном
у данима младим љубила без даха,
под чији си капут у децембру ледном
бежала од студи, крила се без страха.

Нећу бит' ни налик твом обешењаку
у мантилу дугом, с чуперком на челу,
што ти песме писа и једном за длаку,
замало не заспа на врелом ти телу.

Нећу бит' ни налик каквог си ме знала
и желела да ти напослетку будем
жеља испуњена,

времешности река ником није стала
и немој ме тражит' да ти жао буде,
живи заљубљена.

ТАЈНА

Које ноћас багрем у крошњама лисним,
тихоречно двоје кришом прислушкује,
тајновито шуми, плаштом златолисним
по чијој се коси златом размахује.

Коме затрепери разиграни листак,
љубодашним плесом пажњу потражује,
док се надвирује да л' тајити приста
ил' сусрете нове обелодањује.

Изнова му шапнем хвалогледно, смерно,
застајућ’ у хладу, искрено и верно
у свом обећању знаде да истраје,

имена на клупи урезана вешто,
навраћамо скупа, старо наше место,
под свод трептошумни, златне разлистаје.

ЖИВОТ

Зар порођен бејах да бих једном мрео,
зарад људских рана да осетим што су,
сенка усправљена овај живот цео
вечности тренуци да помислим то су.

Бежаше ми дани камо и не знадем,
звезде пратих мислећ' воде избављењу,
хранила ме вера, непрестане наде
да вечности има, сагорех у хтењу.

Сад ми жао није док стојим на рубу
где светло живота таму обасјава,
у свом кратком веку волех своју љубу
и песма ме моја спаси заборава.

БОСОНОГИ ЉУБАВНИЦИ

На та врата лупат’, не мора се драга,
свако себе самог место дара носи,
уз погледе миле и док реч је блага
најбоље је да се сусретнемо боси.

Ти тихи тренуци окићени чежњом
што протичу споро спремајући драму,
претходиће првом загрљају нежном,
две буктиње живе згореће у пламу.

Да обоје мремо на почетку саму
пуста жеља није ни у једном зрела,
нек похоти сужњи сагоре у пламу,
стрпљењем је вечно воденица млела

и ушур се увек могао узети,
право дрво свако одмери па сече,
набујала река ћуприји запрети,
зато иди драга кад се спусти вече.

Пусти годинама, младости по вољи,
пробај пиће друго, промене се не бој,
зажалићеш можда што ти нисам бољи
а можда ћу и ја, остајати немој.

Ако опет свратиш, босонога бани,
једно ћемо другом табане видати,
твоје стопе глатке а мојих се мани,
кад их видиш драга све ћеш сама знати.

ДА СИНОЋ ...

Да синоћ не дођох и кроз твоје окно
не удахнух чежњу срцу узвреломе
куд' би поглед љупки бацило ти око,
би л' доласку овом надала се моме?

Да синоћ не нађох потонуле ћупе
у дубини твојих таласастих коса
би л' на крило друго разигране чупе
простирала или чувала к'о досад?

Да синоћ не приста да побрежјем прким
вратоломно тражим скривене белутке
остали би вечно окушаји грки,

просио бих љубав безосетно, ћутке.
Да синоћ је свако поновљено сутра
ми ни знали не би да постоје јутра.

ТЕБИ

Изгледаш ми стрâна у том руху белом,
с ђинђувама јарких смарагдових боја,
као да над мојим испруженим телом
никад легла ниси, нит си била моја.

Усправна к'о птица извијеног кљуна
према своме гладном паперјаном птићу,
носиш светлост жене попут сјајних луна
што звезданим небом зрацима преплићу.

Пуни су крчази твојих слатких вина,
подруми су твоји отворених врата,
доносе ти други колико ко има,
ти не штедиш себе, ни срца, ни злата.

Памти, вечно траје што носиш у себи,
а пролазно све је свакидашње, мало,
љубоморно чувај да ти други не би
однели што за нас јоште је остало.

РЕФЛЕКСИЈА

Мишљах усхићење што прошлост сатвори,
августовске шетње променадом гласном,
избледеше навек у сећању згаслом,
онда твој лик љупки преда мном се створи.

Ретко несуђена мислима ми снује,
искрено признање сакрити не умем,
прстоплетне ноте хтеше да разумем
немо срце брише што ватрено скује.

Јасновидо лице што сво ово време
светова даљине далеко од мене
сакриваху смерно, зоробудно сину,

акордима сплèте нехотичним везом
оживљен тренутак, истоликим резом
ослободи уздах засп’о у нигдину.

РЕФРЕНИ

ХЕРЦЕГОВИНО

Тамо ђе су добре мајке
научиле тебе, мене,
прве ријечи и кораке,
ђе осташе успомене.

Реф.
Остависмо твоја брда,
поносита земљо тврда,
ал' још срце чезне силно,
вољена Херцеговино.
.
Тамо ђе се звона чују
из Завале и Тврдоша,
коме очи се радују,
ђе нам цијела младост прошла.

Ђе гуслама трепти струна
да се памти историја,
Немањића воли круна,
Црна Гора и Србија.

ЉУБИЊЕ

Опјеваше редом сва мјеста у крају,
још тјерају вјетри по Мостару таме,
док Требињу звона с Црквине куцају
Љубиње је моје најмилије за ме.

Реф.
Окупано сунцем блисташ све јасније
кућни прагу родни љубињцима својим,
у мом срцу живиш као и раније
чуј, Љубиње сузо у очима мојим.

Колијевке више не њишу се често
коме кестенови правиће ти хлада,
нисам с тобом више али нисам прест’о
обилазит’ стазе мог рођеног града.

Не имадох с тобом ни мало ни много
човјека у мени изњедри из себе,
поздраве ти шаљем кад би чути могло
један дјечак није напустио тебе.

КРИВА СТАЗА ЗАВИЧАЈА

Са висова родног села
прижељкивах често ћутке
крива стазо кад би хтјела
раширене узет’ руке.

Реф.
Крива стазо сад ме врати
у рођено село моје
богатство ћу да ти платим
тамо срце остало је.

Ниђе плота ни међине
не припадам овдје више,
твоје чедо из туђине
дозива те и уздише.

Још посљедње жеље имам
да ми очи село виде
крај предака нађем мира,
задњој луци брод ми иде.

ВЈЕТРОВИ СА ЈУГА

Никад не бих да имадох чиме
дан без сутра направити бољим
напустио сунчане градине,
иск'о живот човјека достојним.

Реф.
Част Канади и пространству силном
одавно сам раскрстио с тиме,
Херцеговцу жеђ за отаџбином
снажнија је од канадске зиме.

Стричев јелек и џепови празни
чакширама што једва обукох
само један с папирима важним
коверат сам понио под руком.

Нит' сам знао нит' сам хтио знати
куд судбине носаше ме пруга,
сада желим старост дочекати
уз топлину вјетрова са југа.

ВУЧЕ ЛИ И ТЕБЕ ЖЕЉА

На сваком бријегу око ми стане,
често сјетим се, газе године,
прате ме слике младости ране,
моје вољене Херцеговине.

Реф.
Вуче ли и тебе жеља
старог краја кад се сјетиш,
кућу својих родитеља,
родно село да посјетиш.

Постеља топла, рођени моји,
свеца икона, крај ње кандило,
благослов очев живот ми кроји,
куд год ишао све ме пратило.

Брегови стрми, камене куће,
родно огњиште, дјечја маштања,
задрхтим и сад, жеља ме вуче,
све је остало, живе сјећања.

КОСМЕТ

                            Уз шесто двадесету годишњицу
                                Боја на Косову – 1389 - 2009

Кад од јутра ноћ побегне тамна
поглед снени пут истока зури,
где је света земља православна,
погажени црвени божури.

Реф.
Шест стотина двадесет молитви
шаљем теби Космет–земљо равна,
Србин тебе неће поклонити,
ти ћеш увек бити православна.

Све се ређе звоници гласају,
ретко свећа има где да пламти,
синовима нашим што стасају
причаћемо да се вечно памтиш.

К'о што Лазар јунаке причести
црним вином да га онда бране,
мој Србине Космета се сети
све док срце у теби не стане.

ПЈЕСМА КРАЈИНИ

Понеси ме пјесмо и на извор врати,
гдје је рухо прала некад моја мати,
к'о у крило њено на траву да паднем,
и одморим душу крај Зрмање хладне.

Реф.
Врати ме у дане среће
да крајишко небо гледам,
пребољети срце неће
ој, Крајино сузо врела.

Понеси ме пјесмо на динарске стијене
да ми свићу опет плаве зоре њене,
са висине орли моје стопе прате
да нестали дани младости се врате.

Понеси ме пјесмо сред Книна ме спусти
гдје рођени двори остадоше пусти
и врати се сама одакле си пошла
хоћу да оживим сва времена прошла.

ПЕВАЈ ВОЉЕНА ЗЕМЉО

Драго ми видети златне
да још ти свићу зоре,
људи ти осмеха пуни
мада их бриге море.

Реф.
Певај вољена земљо
твоја ме срећа храни,
само ми криво кад пођох,
никад не рече – стани.

Шкрте ти равни и врти
ратара снажног маме,
светлост ми твоја сија
кроз облак туђе таме.

К’о река време те носи,
дуго ћеш још да трајеш,
бодриш ме трајањем својим,
не бринем нит’ се кајем.

ГОСПОДЕ

Господе подај јуначке снаге
у дане ове свете и благе,
неверном веру, болесном здравље,
сачувај српство и православље.

Реф.
Помињем Свети свето Ти име
Божић и Крсну Славу док славим
поклоне себи не тражим тиме,
молим да живи род православни.

Господе драги грешан Ти појем
браћа ми грешна пред Тобом стоје,
молитву тиху с усана шаљем
сачувај српство и православље.

Господе гледај с престола доле
шта нам то раде, Срби Те моле
чуј само једно не мораш даље
сачувај српство и православље.

ВИНСКА ЦЕСТА

Каравани пролазише
низ калдрму винском цестом,
у Љубињу налазише
путовању одмор често.

Реф.
А Љубиње обасјано
кровови му сунцем злате,
дочекује јутро рано
и уморне зорне ате.

Гледала их лијепа Анђа,
са прозора ате броји,
пита сунце што се рађа,
јесу ли то свати моји.

Реф.
Зар не видиш Анђо роде
сепет грожђа сваки има,
премлада си да још одеш
к'о невјеста са сватима.

Напојени морни ати,
пола пута до сад прође,
караван се пута хвати,
по калдрми цури грожђе.

Реф.
Винском цестом преко моста
потковица стоји јека,
загледана Анђа оста
да караван нови чека.

ГРИЈЕХ ЦРНЕ ГОРЕ

Херцеговске братске стране,
заједнички славни преци,
рад’ прошлости опјеване
заклињу те право реци.

Реф.
Пред Ловћеном и Острогом
што косовске ране трујеш
исповијед дај пред Богом,
грешника ће Бог да чује.

Херцеговцу свијетла зора
и заклетва роду моме,
зар сумњати сестро морам
припремаш ли бол још коме.

Херцегова замља ова
вјеру у те јоште има
стријеле срама са Косова
вратиће се изродима.

СПОМЕНИ МИ ИМЕ

Кад живота бреме кораке ти спута,
нетрагом избледе испеване риме
згасне искра наде на крају твог пута
спомени онако к'о успут ми име.

Самотно кад срце, светионик чамни,
ослободи ехо крила што не лети
заведе ти наум безвољни и тамни,
укради тренутак те се мене сети.

Реф.
Тог трена ти желим једна ватра стара
да запали срце кад останеш сама,
за нас већ је касно ал’ са тога жара
греј озебле мисли сећањем о нама.

ТАЊА ИЗ ТРЕБИЊА

Ђе кривудаш кроз град стари
Требишњицо хладна водо,
требињски су тротоари
куд сам некад с Тањом ход'о.

Реф:
Још несташни к’о раније
налик пјени из твојих дубина,
растасмо се, што да кријем,
ја и Тања има ево година.

Твој је точак тада стао,
вријеме ће да нам суди,
она оде ја остао
невјерују још ми људи.

Ја ти некад и навратим
а њу кажу Дрина мије,
Требишњицо и ти схвати
суђено нам било није.

ДЕСЕТЕРАЦ

РОДНОМ СЕЛУ ЖАБИЦИ У ПОХОДЕ

Танка струно затрепери јасно
жеља ми је запјевати гласно
нек' одјекне около Љубиња
пробуди се брдо Радовиња
пут Требиња похитају гласи
громовити ка' морски таласи
на крилима пјесме гусларове
да полетим ђе ме срце зове
у подножје кршевитих брда
ђе је тврђа но стијена тврда
а људскога откад је вијека
у Господа вјера у човјека
традиција ђе се одржала
уз свијећу и струне гусала,
родослова пратиле се гране
потомцима трага да остане,
ђе прострто плавим бреговима
бисер-ниска цури по грудима
село моје завичајна дуга
к’о враголан међ’ два своја друга
осликава стране и стрмине
подно горде Илије планине
којој сунце са Жабљака свиће
а ка пољу Попову замиче
на свом путу Јадрану кад пође
и сваки се дан одмара ође.

                             *          *          *
Одавно су стари каравани
дубровачкој соли и џебани
одредили од Требиња стазе
да кроз моје сеоце пролазе
пут Љубиња и све до Мостара
потврђује још калдрма стара,
а још прије тих старијех дана
племена су влаха захумљана,
непознати неки народ давни,
изабрала жабичке заравни
привремено у мјесеце хладне
катунима својим да настане.
Дубровачки архив забиљежи
стотинама овце и шиљежи
јавило је низ жабичке влаке
уз чобане влахе и морлаке
у вријеме херцега Шћепана
кад у овим жабичким странама
Вук је Хранић кнез имао снагу
петнаестом вијеку на прагу. 

*          *          *
Неколико последњих стољећа
свакаква се смијенише прољећа,
древних влаха нестаде у крају
отомани покорише рају
но се раја никад не предаде
селити се у невољи стаде
причало се па се запамтило
похиташе Жабици у крило
но сад им је браћо моја драга
чини ми се понестала снага.

*          *          *
Гледајући задњијех година
селу моме шта кроји судбина
како нико није изузетак
да почетак дође на почетак
све ми више душу насељава
страх некакав шта му се дешава,
за судбином старих родослова
полагано племена ће ова
што последња вијека неколика
начинише да ми је к’о слика
селом родним милина ми звати
сваком рећи Жабица ми мати.
Старији се ка вјечности селе
не остаде од вале цијеле
до понеки што никуда не шће
како старим сјетим је се чешће
навика ми постала је стара
са селом се својим разговарам:
„Жабљак брдо ко те сребром боји
што су гласи утихнули твоји
кога вреба соко са висине
бојиш ли се сеоске тишине
јесу ли ти оздравила плућа
откад дима не видиш из кућа,
плећа тврда одмарају ли се
без чобанске пјесме може ли се,
с предводника меденице звука,
ловачкијех потјера на вука,
како ти је у самоћи бити
самом бити сунцу пркосити.
Упиташ ли Илију сестрицу
вијековима што гледа Жабицу
иста судба да ли и њу снађе
чега би се одрекла најрађе
буковине са стрмијех страна,
плаветнила сунчанога дана,
зановети кад с прољећа цвате,
бистрих киша у јесен кад сврате
или капе бијеле сред зиме
ил’ да своје промијени име
само опет да гледати може
село пуно помози му Боже,
дима пуне димњаке к’о некад,
од сељана да се чује јека,
вика ђеце и свадбена кола,
ораница засијаних пола,
друга пола воћњаци узрели
да се пустој срце развесели.
Знам памтите радосније дане
тутањ кôња низ продоли равне,
његоваше вриједне сељанке
у сукнено рухо и опанке
са преслицом, вретеном и дрỳгом
селу своме постојање дуго.“

*          *          *
О, путниче намјерниче крени
провешћу те част ће бити мени,
док покоји још сељанин има
да дочека госта на вратима,
родним селом међ’ два ова брда
од постанка ђе је вјера тврда,
уз Вођене, крајпољску равницу,
кад напустиш требињску улицу.
Под ногу је први сатак хода
срешћеш много поштена народа
своју бригу за себе што брине
а путника сврати да почине.
Добро ће ти окрепљење доћи
уза страну други ће ти проћи,
не дај да те разочара слика
док не стигнеш до врха Броћника
виђет’ нећеш равни ни заравни,
нећеш хлада наћи крај ограда,
за жеднога ту нема извора
само ће те поздрављати гора,
радосно ће пред тобом да њише
мало ко је посјећује више.

*          *          *
Од Броћника ђе попут чувâра
уздижу се три димњака стара,
три витеза још не савладана
дуга врата троје пеликана
на размеђу кроз кљеново горје
до Жабице и Ивице Горње
крај којих се учише буквари 
жабички се протежу атари,
но оскудна је Херцеговина
плодном земљом међ’ каменовима
па кад видиш да је бедем ник’о
не очекуј да ту живи ико
првом жетвом камен се бирао
у зидине широке зидао
међу њима што се посадило
сељака је нашег отхранило.
Задње уре потрошићеш пола
центру села до Смајина дола
низ Лупоглав и низ Плоче путем
угледаћеш куће разасуте
у тишини већина их вене
некад пуне сада напуштене.
Најпрва је под путем у страни,
дугује му народ православни,
за заслуге из другога рата
Саџакова кућа закључата,
што се није часа двоумио
кад сазнаде шта је наумио
несој што ће Србина да изда
да са бакљом смјелог хуманизма
уснулим се кућама запути
православне комшије пробуди
у Илији да их зора нађе
остану ли зло ће да их снађе
погибија спрема им се црна
ил' од каме, ил' пушчаног зрна
и видјеше Срби жабичани
судбоносни дођоше им дани
пожурише с нејачи и благом
и гледаше Саџак није лаг'о
кад на Крстац изађоше здраво
црне хорде како иду право
на прагове напуштених кућа
и спаси их сигурног смакнућа.

*          *          *
Друга кућа Гаћине сестара
испод пута међ’ два храста стара
Раичевим ово долом зову
почуј причу непознату ову:
„Када Раич просијаше младу
Унковићи неће да је даду
ако му је имање безводно
и црквено не чује се звоно
и џаба му Љесковац и Нугла
у Жабици њива му најдуља.
Срећа бјеше што је у атару
посједов'о локву у омару,
и дан данас ограђена стоји
липа стара вијекове јој броји
ђе је једном Свети Сава стао
на путу се своме одмарао
из ње жабе спават’ му не даше
зато село Жабицом назваше.
Обећо је Раич Унковићу,
чим се врати с младом у Жабицу,
уз сељана и уз помоћ божју
Жабљак брду да ће у подножју
започети цркву за живота
ено и сад његова ћивота
Вазнесењу Господњем крај храма
задужбине њеног неимара.
Понајприје деветсто и пете,
како књиге историјске свете,
записаше да је поправљана
а двадесет четврте свјештана
четрн'есте вијека овога
доби опет од'јела новога
да остане генерацијама
од предака док нас иђе има.“

*          *          *
Мало село заселака много
цијело би облећети мог’о
за дан хода на гиздава ата
домаћину свакоме пред врата,
погријешити куд год кренеш нећеш
кад одлучиш од црквине ђе ћеш
старим путем кули Беговића
долази се до куће Ђурића
Примоча им главица двориште
код сеоске школе одмориште
кућа Баља вазда на видику
не пропусти овакву прилику
мирисаће липа и кошћела
којим није многа одољела
снаха нова што у село стиже
од рођеног постаде јој ближе.
Равном цестом ка горњеме селу
к'о на длану валу ћеш цијелу
снимит' боље но кад соко лети
изнад тебе жабљачком врлети,
згодно ће ти бити угледати
Побрањ долом играју се ати,
а Ђурића куће у пристрани
к'о да зову путниче застани.
Најдаља је, преко Смоличића,
Неум кула ђе Мићуновића
некад бјеше кућа на крај села,
стара школа за пет, за шест села,
из Загоре и обје Ивице
са Драпића, Неума, Жабице
ђедови су и наши очеви
прва слова у њој научили.
Ка Илији и Планим долима
куд одваја стаза висовима
подно групе муслиманских кућа
ђе би гладан вазда наш'о ручак
у скривене продоли и лазе
неколике куће се налазе
да ли зато што зададе мука
да га створи сељакова рука
или свога природног изгледа
до Крашени назвали су њега
породичне куће изградише
Телебаци, Сулавери, Кисе
све по један оџак по фамељи
напуштени данас им темељи.

*          *          *
Вриједне су сељакове руке,
на узане правце и окуке,
повезале засеоке своје
мислио би прстен неки то је
да је лако до Пецеља доћи
и на Поде кроз вртине проћи
поред куће једине Гаћина
међу њима што је од давнина.
Остâле су Гаћина домове
у Подбријег међу каменове
преци њини саградили згодно
крај Трешњева ђе имање плодно
сваки од њих имаде и ради,
рекао би царски виногради,
а на другом крају при равници
саградише кућу Ћоровићи
само соко махне јој у лету
старих неста, ђеца у свијету
а сјећам се некад у младости
ишао сам к њима од радости
најближе ми комшије су били
изнад куће често пролазили.

*          *          *
На по пута некако до Пода
Бобовиште и сада и онда
бјеше као на балкону да си
или некој природној тераси,
са њихове Попове долине
скоро да се виђело Љубиње
па сам вазда замјер'о на томе
Хамзићима, Лугоњи једноме
и још једној кући од Гаћина,
пет фамеља свих пет домаћина,
но кад близу примакнеш кућама
не надај се да к’о до дућана
отишли су укућани скупа
џабе ти је по вратима лупат'.
Само зука пчелињих кошница
прва ће ти бити комшиница
и понека са ораха врана
јавиће ти како је обрана
свака грана некад мурви пуна
да се трзаш нема ти рачуна
да је тјераш с њенога топрака
орах љуска њезина је свака.

*          *          *

Крај Дугога дола на таласе
уска стаза искривудала се
којом некад зачуо би ата
на свом путу од једнога сата
ка најмањем засеоку села
усамљеној кући Сулавера
што Заграђем с разлогом су звали
до тамо сам једном као мали
да ђедовог видимо рођака
набројио хиљаде корака
и видио што ријеч не може
описати ту љепоту, Боже.
Изнад греде од Илије стоје,
напрема се сунчано присоје,
а тишину складну нарушава
крило орла док се обрушава
и сјећам се стајао сам дуго
на стијени плочастој и дугој
и пустио да ми поглед бије
висовима родним жабичкијем
одакле се Крушевица види
и ситничке магловите хриди,
Иванова долина и Лушца
тада поглед, сада срце пуца.

*          *          *
Засеоци около засјели
цвјетови се у вијенац исплели,
као коло хитро, разиграно,
развијено под рузмарин граном,
међу њима к'о невјеста згодна
Смајин доле, моја кућа родна,
до кога ћеш лако од црквине
обориш ли низ прке стрмине
крај Калања, Предова кућишта,
природнога кратког залетишта
уз Зелено гувно крај Подвори
ђе уморан тражи да одмори.
Узми даха, застани тренутак,
центру села при крају си пута
с његовог ћеш зеленог везења
од Броћника до изнад Зелења
сваку кућу имати на длану
и западну од Жабљака страну,
на пушкомет гледаће те двије
куће Баља али никог није
до Ђузалов, да ти одговори,
ко назваше именом његовим.

*          *          *
Сваком путу краја мора доћи
није дуго остало до ноћи
а ни пута остало нам није
пар корака путем каменијем
пространо ћеш угледат' имање
пет дулума, ни више ни мање,
Сулавера свијех постојбина
разговор му трешња и дрењина,
жито златно милује му груди,
кљеновина заклања од студи,
пјесмом тјеши шљива златолисна,
успављује липа га мирисна,
а за оном влаком и мргињем
краја нема сликама овијем.
Наставља се преко Наскуњица,
преко Стрнца, љескових главица,
све до Дугог Ћоровића дола
разгледница да свијета пола
од зависти косе би чупало,
ово ти је Жабице остало
и надам се задовољство бјеше
што те ноге амо донијеше.
Док још лоза није отргана
оно што је остало сељана
скупило се под њене гроздове,
домаћину од дома сводове,
по адету старом сеоскоме
сваког госта да прими на своме.
Већ је боцун ракије на столу
из мијеха сир ће и кртолу
уз димљено месо на овале
поставити на пуне астале.
Јагњетина чекаће те врућа,
а на крају с пјесмом до сванућа
дружини ћеш сањива погледа
што бећарац пјевају ко један,
дивити се што им пјесма храна
након дуга тежачкога дана.

*          *          *
Нада ми је сјећаћеш се дуго
нашег пута херцеговским југом,
призорима окитићеш дане
мудрости ће од зла да те бране,
к'о стијену утврдићеш вјеру
а свакоме своме пријатељу
испричаћеш за свог битисања
винском цестом у дане тргања
путујући крајем љубињскијем
с пријатељем оданде једнијем,
да у једном селу близу мора
видио си хљеб са седам кора,
огрубјеле руке у сељака
доброћудно срце весељака,
душу топлу ледници се топе
радо би му у походе опет,
кршна стаса а громкога гласа
живот снује ником не дугује
људе воли, Господу се моли,
у камену свакакву времену
одолио ником дозволио
да му отме педаљ груде родне
само сила нових поредака
потомке му часнијех предака
по планети расели и просу
далеко су али знају ко су
забринути за краткога вакта
напуштена биће кућа свака
завладаће коприва и драча
неће пјесме бити од пјевача
рушевине постаће од кућа
и зваће се жабичка беспућа,
зидине ће населити гује
мјесто пчела осе ће да зује
од свега ће остат' омеђина
пренесена зато нек' истина
са твог пута по овоме крају
одрођеном новом нараштају
буде наук, буде опомена,
да запишу за свога времена,
док су млађи, док још касно није,
испитају своје најстарије,
у албуме поређају слике
касније су за луду прилике,
ја опјевах родно село наше
а гусле му незаборав даше.


УНУК ЂЕДУ ИСПОВИЈЕСТ ДАЈЕ

Којим добром и за добро чије
српске цркве отвараш капије
крај велике воде Мичигена
млад путниче од ког си племена
ко ти каза до светиње пута
или амо случајно залута
ил’ си дош’о да запалиш свијећу
ил’ те бриге тешке салијећу
па се надаш свештеничка рука
и молитва спасиће те мука,
ил’ си нови у овоме крају
па си дош’о да те упознају.

*      *      *
Гледајући прелијепо здање
мичигенских Срба завјештање
ђе крстови небеса парају
а звоници вјерне сазивају
поглед лута никако да стане
свештеника угледа са стране
називајућ’ Бог помаже оче
„Дођох овдје,“ - говорити поче,
„исповијед одавно што спава
да у миру вама предочавам.
Тек сам стиг’о из моје Крајине
бригу тешку са ума да скинем
избјеглица уписаше стање
прогнаник бих описао звање
са крајишких стрмијех врлети
никог свога да изгубљен сретим
ништа немам што човјеку треба
под комадом овог туђег неба
но не тражим ни воде ни јела
нити кола нит’ новог одијела
него ми је велика потреба
тражим ђе ми сахранише ђеда.
''Кратко ћу вам објаснити оче
шта ме тјера до ђедове плоче
видио га нијесам никада
имам нешто што њему припада
знам толико да је четник био
са војводом Ђујићем ратио
у Динарску дивизију славну
што крајишку браћу православну
сачуваше да нас и сад има
са осталим српским ратницима
све док банда црвена не дође
прогањати док не поче вође
па четници српске узданице
потражише спаса про границе
по свијету оставише кости
Бог велики да им душу прости
ал’ потомци своје претке памте
да пронађу у жељама пламте
макар хумку крстом означену
што прихвати душу напаћену.
Сазнао сам једно мјесто има
чува сјене чикашким Србима
и мог ђеда како скоро дознах
ваша ми је помоћ неопходна''.

*      *      *

„Послушај ме брате издалека
видим да је потреба пријека
наћи мира за твога немира
сапутника судбина не бира
него чим се нови дан заруди
на овоме мјесту опет буди
да идемо до Либертивила
порти светог српског манастира
ђе су многи постројени борци
твога ђеда Обрада саборци
к’о на смотри рекао би неко
од роднога краја предалеко
у Бога се надам да је тако
што тражимо наћи ћемо лако
манастирске рећи ће хартије
наћеш ђеда прије ил’ касније.“

*      *      *
Уздах дубок тишину прекиде
споменика ђедова кад виде
прекрсти се испред плоче хладне
крену суза поврх гроба паде
једну брише а друга се ствара
тихо јеца ’вако проговара:
„Опрости ми родитељу мио
нијесам те увијек волио
учише ме да си био зао
ја дијете нит’ пит’о нит’ знао
но ти једно опростит’ не могах
самохрана мајка оца мога
да је сама остављена била
и дијете поред њеног крила
кроз недаће поратних година
и сад гњева ватра ме прожима
још бих један Скадар сазидао
колико сам питања имао
што те нема на Славу да дођеш
да кроз село са унуком прођеш
да у дане божићне у страни
с бадњацима виде нас убраним
да подигнеш унука од дике
да бршљаном закити вратнике
да ме учиш јахати дорина
да тјерамо стадо до торина
а с вечери кад село утаји
док на зиду петролејка сјаји
примиш свога унука на крило
узмеш гусле и гудало криво
па казујеш куд си четовао
под којом си јелом зимовао.

*      *      *
Него оде к’о гори хајдуци
често ти се налазих на муци
кад би некад под окриљем ноћи
неки пакет кришом знао доћи
и у њему ново одијело
ја у њему протрчим кроз село
са прозора гледају ме стрине
Боже мили наше омладине
све по моди сејо моја драга
к’о да ђедо шаље из Чикага.
Нијесам се смио похвалити,
да те имам морао сам крити,
још су више бољеле ријечи
од којих се јоште не излијечих,
учише ме да си банде дио
и народни непријатељ био
па се стидом душа обавила
бол у срцу гнијездо направила
а и моја мудра баба стара
нерадо ти име изговара
сем ријетко у неке тренутке
потом јадна јецала би ћутке
схватам сада зашто је ћутала,
да унука свог би сачувала.“
Већ је црвен образе облила
исповијед крила задобила
не престаје суза поток прави
мало заста па ’вако настави:

*      *      *
„Историја понови се клета
деценија кад дође девета
опет очи отворише јаме
звечи челик а оштре се каме
држава се пред понором нађе
државници и њихове свађе
посијаше од раздора сјеме
и некако баш у исто вријеме
ја ти стас’о поћи у војнике
усред такве забуне велике
с петокраком к’о и сви остали
кад сви моји пређашњи кошмари
нестадоше к’о да потонуше
гледајући млађане јуноше
сви се својом вјером заметнули
армијама својим одметнули
оста војска што је сила била
као птица сломљенога крила.“
„Добро чиниш брате са Коране,“
- свештеник му добаци са стране
кад га спази да причати преста,
„повлачењу више нема мјеста,
но испричај што си наумио,
реци ђеду да би разумио
и запамти нечујно те слуша
јер његова неумрла душа
ту је с нама овога тренута
са мраморном чојом одјенута.“
„Желим и ти бож’ји посланиче
да саслушаш остатак од приче
што сам рећи наумио ђеду
и ово што долази по реду.
Гледајући шта са земљом бива
ка’ сукање начетог плетива
и ја своме народу пристадох
српској војсци под команду стадох
па кад звијезде с капа полећеше
и тробојке значке засијаше
и понека кокарда од сјаја
на бранику стадох завичаја
к’о ти, ђедо, четрдесет прве
да помогнем у редове прве
од истога људскога несоја
бранит’ нејач и огњишта своја.
Крварисмо четири године
на бојишту оста на стотине
и због криве политике клете
и слободе златне одузете
морадосмо у својој несрећи
као некад Арсеније Трећи
за спас оних што осташе живи
збогом рећи и кући и њиви,
гробовима нашијех предака,
светињама препуним фресака,
и кренути Србији под крило,
пет стотина хиљада је било
и ја ђеде у спорој колони
једини се од родбине склоних.

*      *      *

Још ни данас сазнало се није
ђе бабине кости земља крије,
нит’ свог оца ја не нађе више
откако га хорде заробише
и нестаде са других стотину
још нијесмо сазнали истину
и могуће да се не би знало
да си онда у земљи остао
ни за твога мјеста укопнога,
ој, душмане бојиш ли се Бога.
Била ми је останула нада
да ћу овдје крај Чикага града
једном доћи и преда те стати
некоме се своме изјадати,
олакшање потражити души,
поправити што прошлост поруши,
па ти носим умјесто свијеће
што никада угаснути неће
симбол српских ослободилаца
отаџбинских јединих бораца,
сјајну току што кокардом зову
с двије главе на крилу орлову
и поклањам ђеде мој једини
молећи те једно да учиниш.
Oпрости ми што су србомрсци
учили ме да те онда мрзим
и овим ти потврђујем чином
да сам под њом цијелом Крајином
љуте борбе за спас рода био
и да нисам издајником био.
Нека ти је ђеде вјечна слава
твојој жртви велико је хвала
жалим само што ничега није
за шта смо се борили раније,
смањује се Душаново царство,
по Балкану шири се варварство,
растјерано србље по планети
нестанак нам неминовни пријети.

*      *      *
Почивај ми у вјечноме миру
а ја одох српском манастиру
испред свете иконе да клекнем
у тишини помолим и рекнем,
слава теби у рајској пољани
ђе одлазе само одабрани.“





Тумач неких 'устиховљених' ријечи:

дамарли        – (тур.) стално у покрету, немирно (стр. 49)
дизгин          – (тур.) кожни поводац од узде; део коњске
                   опреме (стр 49.)
долама         – (тур.) дуги капут; део народне ношње (стр. 49)
звездорисан – осликан звездама (стр. 30)
зор               – (тур.) јако, снажно (стр. 53)
зорт             – (тур.) плашљив (стр. 53)
ила              – глина (стр. 35)
колено          – генерација (стр. 28)
мосур           – леденица која се обично формира на ивици
крова (стр. 39)
оје               – гредељ, главна греда рала за орање (стр. 50)
паства          – верници, стадо (стр. 37)
припрата      – део цркве од улаза у цркву (портала) до
                   централног дела испред олтарског простора
                   (наоса) (стр. 41)
пруга           – локални назив за аутобус (стр. 27)
римоградан   – саздан од рима; који утиче на прављење рима
                   (стр. 25)
свезелен       – млад, неискусан, почетник; који почиње све
                   испочетка (стр. 28)
сепет            – корпа од плетеног прућа (стр. 72)
снује            – од сновати, плести (стр. 61)
срећокоп      – рудник успомена (стр. 24)
стерати         – простирати (стр. 43)
талир           – сребрни ковани новац (стр. 52)
трафика        – новински киоск (стр. 26)
триптих        – из три дела; појање три тропара током
                   црквеног служења (стр. 36)
чакшире       - део народне ношње; панталоне од сукна
(стр. 69)

О АУТОРУ

Жељко Сулавер, одређен Божијом вољом да се роди у мјесту одакле се кажу каменом до мора може добацити а још нико не добаци, куда пролази винска цеста којом се чешће одлазило него враћало, одакле се корјен не ишчупа ни када листови и на другом крају свијета јесени дочекују, гдје се камену к'о жени пјева и који се Љуби попут ње.
У праскозорје раздвојености закорјени се у Шумадији гдје се по други пут одомовини. Раздомовљен но нераскорјењен, оплиће херцег-било стиховезом родољубља и песмопојно залива римоградне срећокопе мисленочујним шумовима Западне Мораве у гостопримљивим пространствима канадске прерије.
          Прву збирку поезије под називом ''У праскозорје'' је објавио 2008. године.
          Жељкова поезија је објављивана у зборницима поезије Поезија СЦГ Први пут, Гарави сокак, на интернет страницама Поезија СЦГ, Дијаспора, часописима Суштина Поетике, Уметнички Хоризонт, Људи Говоре (Торонто).
          Жељко Сулавер живи и наставља своје песмовање у Едмонтону, Канада.

No comments:

Post a Comment

Subscribe to: Posts (Atom)