Никад се нећу трести од стида
кад свима кажем гдје ја се родих
јер нико не зна да ране вида
сваки тај камен по којем ходих.
Заклетва то је, њима ћу рећи,
мајка и понос, на радост сина,
одатле ја сам, ту су ми преци,
њен помен сузу мами очима.
Можда ме чујеш дрхтавим гласом
да кажем њено име уз уздах,
то је јер чежњу за њеним красом,
љепотом њеном, још не обуздах.
Ниси ти био баш такве среће
да ти је она ширила руке
кад год јој дођеш, ни пламен свијеће
на њеном вјетру да те испрати до хумке.
