Хучи, звижди
ветар остављајућ’ голе
тамно-сиве гране
кестенова старих,
варош мала мирно
на починку доле
стиска се од
студи ал’ за студ не мари.
Од уличних лампи
жмирка жути пламен
прекривач од
мрака претећи да метне,
све се њише само
не мрда се камен,
живог створа
нема на цести да сретнем.
На црквици звоно
удара у магли
не видим да рука
конопац му вуче,
запарá ми уши
гласан прасак нагли,
то кафанско окно
смрскá се и пуче.
Плешу у колони
постројене жиже
не осећам страха
нит’ ме зебња стишће,
с разлогом се
трудим да приђем што ближе
растурајућ’
мокро, опануло лишће.
Само нас двојица
сањива погледа
прихватамо дажду
што јесени носе,
келнер стари
срчу што скупља без једа
и ја с
кишобраном наквашене косе.
Ни фуруна стара
није подложена
крај ње би се
некад осушити знао,
пре него се
'пруга' заустави снена
поведе ме где
сам сазнање стицао.
Назвах само:
’Јутро!’, скратих поздрав рани,
није ме ни чуо
судећи по свему,
сретасмо се
’ваквих јутара и лани
од када их почех
остављати њему.
Напокон ме узе,
промрзлог од студи
плаво-бела пруга
полупразна, снена,
варошицу оста да
септембар буди
кад јој дођем да
ме чека умивена.
No comments:
Post a Comment