СРЕЋОКОПИ

Зажути се опет дријенова грано

скупљала си досад нит' поглед ни хвалу.

Опет запупољи! У прољеће рано

сунцоликим плаштом огрни заспалу

усамљену стазу, подворје поспано.

Затрепери златним зраком милована

к'о мајчина рука чедо које спије,

потеци животом из медених грана

и овога љета кад ме тамо није

руком браће драге да будеш убрана.

Прољеће је ново, док се магле губе

кап живота нову изњедри, запупи,

мани што с јесени неки те не љубе,

твој им румен дрењак модре усне скупи,

његов нектар моје заслађива зубе.

Ћилим жутоткани буди пчеле стопи,

непресушни извор меденом копачу,

пољем нашим нек ти разасути снопи

обасјају село и низа њ се стачу

гдје осташе моји дјечји срећокопи.

Зажути се опет дријанова грано,

опет запупољи у прољеће рано,

селом нашим нек се распу твоји снопи

да свијетле моји дјечји срећокопи.