Запалисте вјечнопламну свијећу,
да свијетли ђе крв паде ваша,
изађосте ђе се лави срећу
тропрштено пред тројицу паша.
Пријегор крѝла понесе распета,
по два брата, по четири сина,
не бијаше прече од завјета
кад под барјак зваше ђедовина.
Располовљен поглед поврх крша
слободобојни барјак лепрша,
женâ и ђецê мук у странама,
злодоносни бојеви ишту пâс,
ка но пређашњи за груду до вас
освjештану крвљу и ранама.
II
Освjештану крвљу и ранама,
притиснуту данком и харачем,
пркоснога не гасећи плама
бранили сте кубуром и мачем
отаџбину трпељну под Портом
и Стамболом климавијех нога,
не презајућ’ слободарским зортом
за крст часни умријет’ и Бога.
Сумњичавом вјеровања није
до стопама уза њ витешкијем
далекомет крацима што крећу,
не мањкаше међ’ вама јунака
вијек и по про роднијех влака
васкрс-дуси крше надлијећу.
III
Васкрс-дуси крше надлијећу
ђе се ужди луча слободарства
док облаци брда прелијећу
не пристају Србину поданства.
У бој зато, у бој недвојбено,
сваки поста бедем без узмака,
не маристе што је Стамбол крен’о
пред вам’ бјеше цар свијех јунака
како вођи витешком сљедова,
завјет држат’ славнијех ђедова,
смакнут терет отоманског јарма.
Војводе се и сердари збраше
славопјевно горе задрхташе
cрбогордо одјекујућ’ вама.
славопјевно горе задрхташе
cрбогордо одјекујућ’ вама.
IV
Србогордо одјекујућ’ вама,
дјелом ваших људскијех громада
прекаљеним славним побједама
До се Вучји и онда понада,
како вијест гласночујно плану
Мухтар-паша хоће шта год кошта
на кршевну црногорску страну
пут Цетиња и пут Оногошта,
Црногорац да тирана срешће
алај барјак крсташ разапеће,
вијенцима се побједе овјенчат’,
свенародскo остварит’ хтијење,
државности узидат’ стијење
вучедолска мегдан-слава вјечна.
V
Вучедолска мегдан-слава вјечна
с Црног Кука под барјаком крену,
суводолом ријека правдотечна
намјерила ратит’ по камену.
Сто педесет застава освјешта
Митрополит српски Иларион,
барјактару к небесима вјешта
рука пара ужарен васион.
Благослови војску Архимандрит
Висарион Љубиша да кадри
из прегнућа побједу изграде,
разбијени противник посрну,
оплођење дугосадном зрну
упориште историји даде.
VI
Упориште историји даде
десно крило Пилетића Јола
из Врбице кад ступати стаде
пут Вардара и Вучијег Дола,
а с лијева ка Ковчегу лете
Павловићу Пеко а пред њега
таст је књажев Вукотићу Петре
и командант Сјеверног Одреда,
док са центра нападаше коту
Бошковићу Бајо на Кокоту
с Орје Луке с ког ордење звеча,
најпослије Књаз Никола лично
пред свијема јер за племе дично
част бијаше од живота преча.
VII
Част бијаше од живота преча
познанствено рођењем постаде,
слободари не навикли клечат’
на топраку један не остаде.
Црногорцу сваки Херцеговац
једнодушно, младенски поскочи.
Књаз Никола зваше про бр’јегова:
’’Свету земљу која мироточи
молитвама светачке прошлости,
отаџбину ђе снивају кости
перјаника куле србоградне,
успомену славнијех предака
одбраните ради потомака’’.
Једнобратна до данас остаде.
VIII
Једнобратна до данас остаде,
раздјељивост далеко пребива,
покољењ’ма наслијеђе паде
да на вијек размира не бива
међу браћом, међу рођенијем,
истог рода, истих обичаја,
православном вјером вођенијем
светосавских небу ускличаја.
Васионо закрили, посвети,
благослови Василије Свети
овом роду пристаје и стоји,
спомени га у небесном царству
док потомци рађају се, расту,
епохама царују хероји.
IX
Епохама царују хероји
не блиједе имена ни дјела.
Сјећаш ли се Вучји Доле који
Осман-паши стргаше с одијела
златне токе да дарива Књаза?
Пипер Лука Филипов, зар није?
Који Цуца, знадеш ли га казат’
јатаганом замахну оштријем
дохватајућ’ Селим-пашу скоком?
Је л’ Лазарев Поповићу Ђоко?
Колико ћеш још да их набројим?
Седамдесет неумрлих паде,
херцег-замљи на прси остаде,
гроб не прима ко у вјечност стоји.
X
Гроб не прима ко у вјечност стоји,
ваш ће спомен саздан небодирни
покољењâ памтир’јеч опојит’.
Снага ваша вијек заумири.
Историјске књиге и архиве
прекројити немогућно биће,
крај именâ која вјечно живе
јунак-племе мјесто означиће.
Разумјеше мапокројне силе
покорават’ што су научиле
маленијех треба да се плаше,
будућност ће спомињати вође,
одабраним вријеме не прође,
другачије ни вама не паше.
XI
Другачије ни вама не паше
како Ђорђе из Орашца крену,
за мегдана мајке вас рађаше
да тражите искру у камену.
Не вагасте колико сте благо
остављали и како ће сâми,
вјерујући побједничком снагом
засвјетлиће отаџбинској тами.
Који сте се повратили сретно
настависте дјело започето
свакој сили враћат’ истом мјером,
од чојства вам саграђено шљеме,
од јунаштва цјелокупно племе,
ородисте потомке примјером.
XII
Ородисте потомке примјером,
част под десно, чест лијево крило,
за прегнуће ваше неизмјерно
ордење се Светог Ђорђа лило
да цар руски Александре Други
српске прси особно дарива
кад кренете колонама дугим
да без њега ниједан не бива,
самобитне да нештивне масе,
не доходе са завратом на се,
но приступе понизно и смјерно
зарад рода кога прослависте,
зарад дуга који остависте,
легат вам је храм народа вјерног.
XIII
Легат вам је храм народа вјерног
вучедолске што краси површи
потврђујућ’ да жељом безмјерном
што се почне то се и доврши.
Нека звона с његовијех двора
резонантне распршујућ’ звуке
до небесних докуче прозора
с ангелима гдје сплетосте руке,
разрадују утихнуле душе
сјећања их још не заминуше
нити хоће, тог да се не плаше,
док су вјером Срби овјенчани,
сваки храм је Високи Дечани,
Атиноген чува сјени ваше.
XIV
Атиноген чува сјени ваше
што са својих десет ученика
Севастијом епископоваше
и би распет на крст мученика,
за хришћанство од мача пострада,
небно царство прихвати због Христа,
јер док вјера, слобода и правда
срце храни и душа је чиста.
Кад се таква свјетлости облије
оба царства себи задобије
на раме јој ангели слијећу,
чуваће се на вас успомена,
завјет наш је, на трајна времена,
запалисте вјечнопламну свијећу.
МАЈСТОРСКИ СОНЕТ
Запалисте вјечнопламну свијећу
Освjештану крвљу и ранама,
Васкрс-дуси крше надлијећу,
Србогордо одјекујућ’ вама.
Вучедолска мегдан-слава вјечна
Упориште историји даде,
Част бијаше од живота преча
Једнобратна до данас остаде.
Епохама царују хероји
Гроб не прима ко у вјечност стоји,
Другачије ни вама не паше,
Ородисте потомке примјером,
Легат вам је храм народа вјерног,
Атиноген чува сјени ваше.
Србогордо одјекујућ’ вама,
дјелом ваших људскијех громада
прекаљеним славним побједама
До се Вучји и онда понада,
како вијест гласночујно плану
Мухтар-паша хоће шта год кошта
на кршевну црногорску страну
пут Цетиња и пут Оногошта,
Црногорац да тирана срешће
алај барјак крсташ разапеће,
вијенцима се побједе овјенчат’,
свенародскo остварит’ хтијење,
државности узидат’ стијење
вучедолска мегдан-слава вјечна.
V
Вучедолска мегдан-слава вјечна
с Црног Кука под барјаком крену,
суводолом ријека правдотечна
намјерила ратит’ по камену.
Сто педесет застава освјешта
Митрополит српски Иларион,
барјактару к небесима вјешта
рука пара ужарен васион.
Благослови војску Архимандрит
Висарион Љубиша да кадри
из прегнућа побједу изграде,
разбијени противник посрну,
оплођење дугосадном зрну
упориште историји даде.
VI
Упориште историји даде
десно крило Пилетића Јола
из Врбице кад ступати стаде
пут Вардара и Вучијег Дола,
а с лијева ка Ковчегу лете
Павловићу Пеко а пред њега
таст је књажев Вукотићу Петре
и командант Сјеверног Одреда,
док са центра нападаше коту
Бошковићу Бајо на Кокоту
с Орје Луке с ког ордење звеча,
најпослије Књаз Никола лично
пред свијема јер за племе дично
част бијаше од живота преча.
VII
Част бијаше од живота преча
познанствено рођењем постаде,
слободари не навикли клечат’
на топраку један не остаде.
Црногорцу сваки Херцеговац
једнодушно, младенски поскочи.
Књаз Никола зваше про бр’јегова:
’’Свету земљу која мироточи
молитвама светачке прошлости,
отаџбину ђе снивају кости
перјаника куле србоградне,
успомену славнијех предака
одбраните ради потомака’’.
Једнобратна до данас остаде.
VIII
Једнобратна до данас остаде,
раздјељивост далеко пребива,
покољењ’ма наслијеђе паде
да на вијек размира не бива
међу браћом, међу рођенијем,
истог рода, истих обичаја,
православном вјером вођенијем
светосавских небу ускличаја.
Васионо закрили, посвети,
благослови Василије Свети
овом роду пристаје и стоји,
спомени га у небесном царству
док потомци рађају се, расту,
епохама царују хероји.
IX
Епохама царују хероји
не блиједе имена ни дјела.
Сјећаш ли се Вучји Доле који
Осман-паши стргаше с одијела
златне токе да дарива Књаза?
Пипер Лука Филипов, зар није?
Који Цуца, знадеш ли га казат’
јатаганом замахну оштријем
дохватајућ’ Селим-пашу скоком?
Је л’ Лазарев Поповићу Ђоко?
Колико ћеш још да их набројим?
Седамдесет неумрлих паде,
херцег-замљи на прси остаде,
гроб не прима ко у вјечност стоји.
X
Гроб не прима ко у вјечност стоји,
ваш ће спомен саздан небодирни
покољењâ памтир’јеч опојит’.
Снага ваша вијек заумири.
Историјске књиге и архиве
прекројити немогућно биће,
крај именâ која вјечно живе
јунак-племе мјесто означиће.
Разумјеше мапокројне силе
покорават’ што су научиле
маленијех треба да се плаше,
будућност ће спомињати вође,
одабраним вријеме не прође,
другачије ни вама не паше.
XI
Другачије ни вама не паше
како Ђорђе из Орашца крену,
за мегдана мајке вас рађаше
да тражите искру у камену.
Не вагасте колико сте благо
остављали и како ће сâми,
вјерујући побједничком снагом
засвјетлиће отаџбинској тами.
Који сте се повратили сретно
настависте дјело започето
свакој сили враћат’ истом мјером,
од чојства вам саграђено шљеме,
од јунаштва цјелокупно племе,
ородисте потомке примјером.
XII
Ородисте потомке примјером,
част под десно, чест лијево крило,
за прегнуће ваше неизмјерно
ордење се Светог Ђорђа лило
да цар руски Александре Други
српске прси особно дарива
кад кренете колонама дугим
да без њега ниједан не бива,
самобитне да нештивне масе,
не доходе са завратом на се,
но приступе понизно и смјерно
зарад рода кога прослависте,
зарад дуга који остависте,
легат вам је храм народа вјерног.
XIII
Легат вам је храм народа вјерног
вучедолске што краси површи
потврђујућ’ да жељом безмјерном
што се почне то се и доврши.
Нека звона с његовијех двора
резонантне распршујућ’ звуке
до небесних докуче прозора
с ангелима гдје сплетосте руке,
разрадују утихнуле душе
сјећања их још не заминуше
нити хоће, тог да се не плаше,
док су вјером Срби овјенчани,
сваки храм је Високи Дечани,
Атиноген чува сјени ваше.
XIV
Атиноген чува сјени ваше
што са својих десет ученика
Севастијом епископоваше
и би распет на крст мученика,
за хришћанство од мача пострада,
небно царство прихвати због Христа,
јер док вјера, слобода и правда
срце храни и душа је чиста.
Кад се таква свјетлости облије
оба царства себи задобије
на раме јој ангели слијећу,
чуваће се на вас успомена,
завјет наш је, на трајна времена,
запалисте вјечнопламну свијећу.
МАЈСТОРСКИ СОНЕТ
Запалисте вјечнопламну свијећу
Освjештану крвљу и ранама,
Васкрс-дуси крше надлијећу,
Србогордо одјекујућ’ вама.
Вучедолска мегдан-слава вјечна
Упориште историји даде,
Част бијаше од живота преча
Једнобратна до данас остаде.
Епохама царују хероји
Гроб не прима ко у вјечност стоји,
Другачије ни вама не паше,
Ородисте потомке примјером,
Легат вам је храм народа вјерног,
Атиноген чува сјени ваше.
