Заробило јутро тамнину па спушта
из ризнице ноћне заостала пера
непрегледном равни где се ветар тера
по пољима житним и змајеве пушта.
Изронило сунце иза навиљака
памучне смотуљке окачи астралом
где је које перо од тамнине пало
оставило море својих опиљака.
У узрело подне азур се заблиста
у зелено-плави сендвич све послага
никаквог на себи не остави трага,
земља дивље руже равна као писта
најлепша је лети, бесконачно плава,
тад се небом њена лепост осликава.
No comments:
Post a Comment