Мирише ветар на зимско пролеће
с нијансом сете жут гоблен везе
једно ми давно време долеће
све више њега, све више језе.
Испија земља последње капи
простирку спрема опало лишће
а моја мис’о времени, зјапи,
давна ме слика к’о рука стишће.
Облеће ветар око образа
проврела чула мешају с њиме
нема на води мога одраза
немам је више дотакнут' чиме.
Само се чују ветрови разни
скоро да их дотицат' могу
осећам тело како се празни
и све сам ближе, ближе Богу.
Осетих како се спустише руке
на извор мојих мирисних сања
кад жути гоблен дотакох трунке
остаде само шапат из грања.
No comments:
Post a Comment