ЖОАНИ (JOANIE)

Са мрвицом кривње, ал’ кад сам већ сео,

одиграх хероја, домаћег на страни,

само тренут пре сам заменити хтео,

и добро што нисам, место крај Жоани.

Упитати хтедох, прва уграби рећ’,

(годи француски њен, разумех - мон ами),

сретоше се очи, руком ме такну већ:

‘Драго ми је да смо се срели! Жоани!’

Која случајност! На ‘Ж’ и моје име

почиње, нисмо ли на сусрет позвани.

Реч-две о себи - ноћу расллићем риме,

дању трагам за сном са ликом Жоани.

Прсти јој плесаше с дугмићима танго,

два-три не беху још перфектно скопчани,

слетесмо и - крај, ал’ нам беше драго

да се упознаше песник и Жоани.

НЕИЗВЕСНОСТ

Судбина је хтела да ти опет сена

буде у близини. Ја трептаје ока

проклињах у страху да ћеш једног трена

поред мене проћи, чежњо ми дубока.

Мировало није лупајући гласно

лудо моје срце. Уснама без једа

смиривах му било да бих чуо јасно

кад твој корак приђе стази мог погледа.

Колико је дуго од јаве до сна,

од бола до смеха, од туге до среће,

делише тог пута сусрет бића наших,

поглед празан оста али срце зна,

ненадано једном опет долетеће

неизвесност иста од које се плаших.

ХЕРЦЕГОВИНА

Никад се нећу трести од стида

кад свима кажем гдје ја се родих

јер нико не зна да ране вида

сваки тај камен по којем ходих.

Заклетва то је, њима ћу рећи,

мајка и понос, на радост сина,

одатле ја сам, ту су ми преци,

њен помен сузу мами очима.

Можда ме чујеш дрхтавим гласом

да кажем њено име уз уздах,

то је јер чежњу за њеним красом,

љепотом њеном, још не обуздах.

Ниси ти био баш такве среће

да ти је она ширила руке

кад год јој дођеш, ни пламен свијеће

на њеном вјетру да те испрати до хумке.

ЗГАРИШТЕ ЉУБАВИ

Помно, дахом магленим

бдиш, чуваш нам тајне уснуле,

опрезом срне нервозним

чух, свици би да их пробуде.

Црвени огња пламен,

жар, требаше много да плане,

зависти људске драме

би, згариште да нам постане.

Направи срцу замак

тврд, чистоту душе невине

овоземаљско не може убит',

устаће тајна сама,

знај, ватре ће замрети силне,
ал' ти ћеш опет некога љубит'.

ШТО ТЕ НЕ ПОНЕСОХ

Што те не понесох правоверни роде,

лучо светске таме, где дух правдољубља

срећоградном кутку светли као зубља,

венце победника не односе воде.

Што те не понесох к’о што носе цвеће,

миомирни врту нових поколења,

та вода где цветаш треба да се мења,

што те не понесох где венути нећеш.

Што те не понесох упитам се често

па се тренопренем шта с кореном бива,

да л’ под другим небом мирније се снива.

Најбоље је ипак богом дано место,

бивствовања нигде савршеног нема,

вечно на Балкану, отаџбино, дремај.

ВОЗ ЖИВОТА

Како ово време неповратно тече

урамљена трком слагалица дана,

окренеш се, трепнеш, исплетено вече

закрили пејзаже дневних панорама.

Брзовезно живот убада и шије,

свако слику своју различито боји,

скраћују се нити, пре или касније

сав век надглављено међ’ два броја стоји.

Откуцао ко је карту нашег воза,

у којеме правцу тутњи свакодневом,

да ли цео живот треба да се спозна

будио се ниси, а ниси ни снев’о.

Да бирати могох остао бих мали

укрцат’ се на њег’ не би ми ни дали.

АПРИЛСКА ЈЕЗА

Још касноаприлска стеже језа,

забарикадиран пупољак млад,

опхрван њоме препињем глад

за једним зраком пролећног веза.

Заумирене настамбе штрче,

студобридан кријем свакоји прст,

самопостојећи одавно крст

чекам да метне дан што се вуче.

У притегнутим стегама њеним

јави се покоји гушчији глас

да ми је да се бар зацрвени

и смрзлом живљу донесе спас

златна планета што огањ сипа

да каћун никне, замири липа.

ВАТРЕ ЉУБИЊСКЕ

Ђе жежен стршљене разгоропађени

љубињце пронађе, да августом згориш,

мало им невоље. К’о усправљен спориш

скопаће ти огњен језик извађени.

Ђе змијо ватрена међу прегалачке

вене напрегнуте, кукавичје ћоше

куд си наумила. Да ту не никоше

побјегле би можда, страхом, безглавачке.

Шта ли очекива пепелово сито,

српови се тупе о камен и притом

морају се лупат’ ил’ их драча збоде,

џаба ти се гицат’ док је горских леђа

ватрогасна стопа стизаће до међа

да ти у брк саспе напртњачу воде.

МИЉОКАЗИ

Миљоказе мрзих к’о стрништа

те мусаве и безглаве шиљке,

на најближе бацао сам пиљке,

на остале поглед са сједишта.

Миљоказе сличне дрвореду

прижељкивах да нађу начина,

направи се велика клачина

и претворе све у ђачку креду.

У повратку миљоказе тражих

на њих поглед бијаше ми дражи,

сваког петка у предвече позно,

на сваком би застајала мис'о,

на понеком име бих напис'о,

по том трагу и сад би их позн'о.