Судбина је хтела да ти опет сена
буде у близини. Ја трептаје ока
проклињах у страху да ћеш једног трена
поред мене проћи, чежњо ми дубока.
Мировало није лупајући гласно
лудо моје срце. Уснама без једа
смиривах му било да бих чуо јасно
кад твој корак приђе стази мог погледа.
Колико је дуго од јаве до сна,
од бола до смеха, од туге до среће,
делише тог пута сусрет бића наших,
поглед празан оста али срце зна,
ненадано једном опет долетеће
неизвесност иста од које се плаших.
