Како ово време неповратно тече
урамљена трком слагалица дана,
окренеш се, трепнеш, исплетено вече
закрили пејзаже дневних панорама.
Брзовезно живот убада и шије,
свако слику своју различито боји,
скраћују се нити, пре или касније
сав век надглављено међ’ два броја стоји.
Откуцао ко је карту нашег воза,
у којеме правцу тутњи свакодневом,
да ли цео живот треба да се спозна
будио се ниси, а ниси ни снев’о.
Да бирати могох остао бих мали
укрцат’ се на њег’ не би ми ни дали.
