Још касноаприлска стеже језа,
забарикадиран пупољак млад,
опхрван њоме препињем глад
за једним зраком пролећног веза.
Заумирене настамбе штрче,
студобридан кријем свакоји прст,
самопостојећи одавно крст
чекам да метне дан што се вуче.
У притегнутим стегама њеним
јави се покоји гушчији глас
да ми је да се бар зацрвени
и смрзлом живљу донесе спас
златна планета што огањ сипа
да каћун никне, замири липа.
