Ђе жежен стршљене разгоропађени
љубињце пронађе, да августом згориш,
мало им невоље. К’о усправљен спориш
скопаће ти огњен језик извађени.
Ђе змијо ватрена међу прегалачке
вене напрегнуте, кукавичје ћоше
куд си наумила. Да ту не никоше
побјегле би можда, страхом, безглавачке.
Шта ли очекива пепелово сито,
српови се тупе о камен и притом
морају се лупат’ ил’ их драча збоде,
џаба ти се гицат’ док је горских леђа
ватрогасна стопа стизаће до међа
да ти у брк саспе напртњачу воде.
