Помно, дахом магленим
бдиш, чуваш нам тајне уснуле,
опрезом срне нервозним
чух, свици би да их пробуде.
Црвени огња пламен,
жар, требаше много да плане,
зависти људске драме
би, згариште да нам постане.
Направи срцу замак
тврд, чистоту душе невине
овоземаљско не може убит',
устаће тајна сама,
знај, ватре ће замрети силне,
ал' ти ћеш опет некога љубит'.
ал' ти ћеш опет некога љубит'.
