Са мрвицом кривње, ал’ кад сам већ сео,
одиграх хероја, домаћег на страни,
само тренут пре сам заменити хтео,
и добро што нисам, место крај Жоани.
Упитати хтедох, прва уграби рећ’,
(годи француски њен, разумех - мон ами),
сретоше се очи, руком ме такну већ:
‘Драго ми је да смо се срели! Жоани!’
Која случајност! На ‘Ж’ и моје име
почиње, нисмо ли на сусрет позвани.
Реч-две о себи - ноћу расллићем риме,
дању трагам за сном са ликом Жоани.
Прсти јој плесаше с дугмићима танго,
два-три не беху још перфектно скопчани,
слетесмо и - крај, ал’ нам беше драго
да се упознаше песник и Жоани.
