Што те не понесох правоверни роде,
лучо светске таме, где дух правдољубља
срећоградном кутку светли као зубља,
венце победника не односе воде.
Што те не понесох к’о што носе цвеће,
миомирни врту нових поколења,
та вода где цветаш треба да се мења,
што те не понесох где венути нећеш.
Што те не понесох упитам се често
па се тренопренем шта с кореном бива,
да л’ под другим небом мирније се снива.
Најбоље је ипак богом дано место,
бивствовања нигде савршеног нема,
вечно на Балкану, отаџбино, дремај.
