СЕЋАЊА

Поново по прошлости ровиш
будећи талас опомена
и разрушено опет кровиш
на темељима успомена.

Неке давне странице листаш
украјаш, крпиш потргано,
кад своје име нађеш блисташ
у споменару поцепаном.

Музику стару опет слушаш
старо би грожђе у ново буре
и садашњих се дана гнушаш
преуморна од авантуре.

Старе рамове опет качиш
отимљући их паучини
на неке напросто откачиш
што те још једноставном чини.

Онда те схватим, чуваш своје
што ти узет' не може нико
јер пролазни смо и нас двоје
питање је кад и колико.

УТОЧИШТЕ

 

Бојим се да смо застали нас двоје
а то је грозно кад престаје нада
кад птице слутње неизмире броје
и иње туге над главама пада.

Бојим се да смо завирили дубље
где више нема ничег што нас спаја
што ће распламсат’ до љубави зубље
и некадашњих нас и оног сјаја.

Бојим се да смо поделили карте
а талон виси измеђ' тешких речи
надиремо к’о веште Бонапарте
палимо Москву да опсаду спречи.

Бојим се да се и ти бојиш исто
и то је сјајно јер страх заклон иште
у свом том страху пожелех начисто
да се не бојим, да сам уточиште.

МИРИС ВЕТРА

 

Мирише ветар на зимско пролеће
с нијансом сете жут гоблен везе
једно ми давно време долеће
све више њега, све више језе.

Испија земља последње капи
простирку спрема опало лишће
а моја мис’о времени, зјапи,
давна ме слика к’о рука стишће.

Облеће ветар око образа
проврела чула мешају с њиме
нема на води мога одраза
немам је више дотакнут' чиме.

Само се чују ветрови разни
скоро да их дотицат' могу
осећам тело како се празни
и све сам ближе, ближе Богу.

Осетих како се спустише руке
на извор мојих мирисних сања
кад жути гоблен дотакох трунке
остаде само шапат из грања.

НЕСЛОЖИЈА

 

Милостиви пастир божији

нек нам у овој Несложији

из свога зденца стометрог

са свога виса безветрог

изхитри два-три прекрста.

Свевиде његове зенице

у душе наше леденице

угарке братске запламени

расплемењене саплемени

причешћене у стадо сврста.

Нек зовне свете арханђеле

обраћене нас поанђеле

да нисмо више различити

па да почнемо празничити

сећања дан на пресложије

све због вукова васколиких

што смо им мрски христолики

да коске бачене покупе

са њима грехове откупе

због ове наше Несложије.

ЈУТРО У ВИСТЛЕРУ

 

Чим са врхова оштрих озори

светлозорници сину прозори

иза завесе магленог маха,

зраци се с крова на кров затегну

раном шетачу корак растегну

с кафом у руци рескога даха.

Застану излог неки кад спазе

калдрмом чистом док тромо слазе

за авантуру кораци спремни,

а раноранилац из дугог реда

на пролазнице потајно гледа

врућ хлеб док чека кроз поглед дремљив.

С тим првим зраком са тобогâна

и окретаљки ноћ бива спрана

па зазвекећу радосним звуком,

попут заставе дан се развије

по игралишту светлост разлије

с врха рогатог сунчаном руком. 

Власници пâса повоце стежу

потраже кутак, кратко их свежу,

да гутљај кафе миром засладе,

а они нови, таман пристигли,

размилели се, камере дигли

ка круговима Олимпијаде.

Све је у ритму, рутина иста

као покрети сликарског киста

ал’ свако платно ново углавном,

он, Вистлер (звиждач), напросто мами

да неко време са њим сте сами,

дођеш му једном, враћаш се стално.

29. август, 2020

НА МАЛУ ГОСПУ

 

На Малу Госпу

кад крене литија

зрели се кестени по теби проспу

и витка младост постане виткија

небесно ведра твоја су њедра.

Вјерни и ини се чаршијом размиле

изађе народ познат и стран

са храма Рођења звона се заклате

септембра касног проспу се позлате

твој свечан заруди дан.

Све сине живо

једно ми криво

нема тежака с околних села

да длан жуљевит, марама бијела

окити препуне варошке сокаке

као у она времена стара,

тишина њиховим селима хара.

Нема ни рингишпила

ни сластичарни

а они негдашњи клинци растрчани

негдје се с другим народом сударају

у господским и неким другим одијелима

и у неки други астал ударају

на импровизованим сијелима.

А ја нијем стојим

године бројим

откако стари празници малогоспојински

не личе на се и баш бих одистински

да опет прођем од старе цркве

доле до Дома па да се сретнемо

на раме један другом руку метнемо

и запјевамо

на Малу Госпу

кад прође литија.

21.09.2020

ПЛАТАНИ

Опет ме буде платани

док њихов шумор слушам

и слика стара куша

сјетом се у ме настани.

Од њих седамнаест с кога

слијеће шумор, зове

сваке к’о зоре ове

одболујем од сна тога.

К њима овај буђења сат

поново спремам се поћ’

па шапћем да ћу им доћ’

под шуморну крошњу им стат’

ал’ кадар нисам, џаба им

шумор на шумор зорама

и ја к’о они с борама

с корјеном старим, лабавим

све рјеђе одмахнем познатим

онај са слике бићу скоро

што давно отићи је мор’о

нисам их могао дозвати.

септембар 2020