ВОЛИМ ТЕ СВЕ ВИШЕ

Кад нестају звезде, зора кад их брише,

Мисли теби језде, волим те све више.

Кад се јави туга уз јесење кише,

Ти си ми к'о дуга, волим те све више.

Сећање на тебе сва сећања брише,

Хладно срце зебе, волим те све више.

Док пролазе дани, душа чежњом дише,

Даљином венчани, волим те све више.

Долазим ти касно, сетне песме пишем,

Да ли ти је јасно, волим те све више.

Нема оних ноћи, све се изгубише,

Морају нам доћи, волим те све више.

И мени је тешко, срце ми уздише,

Проклињем те грешко, волим те све више.

Суза ми се јавља, морам да је бришем,

Ал' не заборављам, волим те све више.

Клонуле су руке, дуго не грлише,

Велике су муке, волим те све више.

Не смем да се кајем, с тобом сам све више,

Откад те познајем, волим те све више.

Већ живим у страху, очи замаглише,

Наћу те по даху, волим те све више.

Живот ми је бедно, тешко мучилиште,

Ал' помаже једно, волим те све више.

Продао бих радо да живим превише,

Ал' већ се предадох, волим те све више.

Не, није ми криво што те жеље скрише,

Откад сам те снив'о, волим те све више.

Не љути се само, умем ја и тише,

Ал' откад се знамо, волим те све више.

И док срце дише и душа уздише,

Волим те све више, волим те све више.

ЦРНА ЖЕНА

Играј неуморна жено, црне,

расуте косе по телу врелом,

опет си близу а душа прхне

плахошћу својом пред твојим телом.

Окрећем главу све тебе гледа,

среће талисман к'о да си, света,

завист дубока што срце преда

не неком од њих, често ми смета.

Благошћу својом плениш, без стида

играш, заводиш оком без блуди,

похотна душа све јаче рида,

сузи се врелој још образ чуди.

Ал' срећан нек' је радошћу својом,

звах те и зовем и зваћу мојом.

ДВОУМЉЕЊЕ

Пођеш ли носи са собом речи

сувишно биће да ми се јадаш,

да ти је жао да ми се правдаш,

пођеш ли носи са собом речи.

Сузом ме кунеш образа сувих,

не буди дете, знам те кад лажеш,

нисам ти добар, хоћеш да кажеш,

сузом ме кунеш образа сувих.

Трагове бришеш, остају мрље,

памети никад пред срце не дај

послушај њега, њему се предај,

трагове бришеш, остају мрље.

Животом живих сви живи живе,

и ти би хтела, размисли мало

јер живи воле, да л' ти је стало,

животом живих сви живи живе.

ВЕТРОМ НАСЛИКАН ДАН

Решило јутро да црта дан

ветру у руке ставило кист

па крену сликар лако летан

по боје за свој шарени лист.

Прво на врело, тамо крчаг

сестрица држи док сипа пун

па испред куће где је на праг

донео голуб свој гладни кљун.

Отац и мати одавно већ

мотиком бију у грумен тврд

односи пчела нектара цеђ

трешњином цвету оставља срд.

Развила ружа црвени штит

брани свој дворац шиљати трн,

под лозом паук расплео нит

лешкари на њој скакавац црн.

У страни дека код стада сам

наслоњен стоји на стари штап,

мисли ли живот да је, да знам,

непрекид река ил’ мора кап.

Виноград сунчан ишар’о плуг,

отеж’о гроздом квргави трс,

пресек’о поток распеван луг

а у млекару бели се мрс.

На лаком крилу под кућни трем

доноси ласта за нови дом

из поља сламку, разгранат, нем,

хлад прави орах ширином свом.

У кући ватра и мирис јак

двориштем шири хлеб бакин врућ,

трепери небо а сјајни знак,

набрекли сомун, скоро ће пућ’.

Близу је подне, сад ће у бег

мекана руна тражећи хлад,

за њима носећ’ година тег

живахни старац још духом млад.

Окрајком корак у корак с њим

крај оца мати прикрива мор,

само још мало, назиру дим,

тик иза брда њихов је двор.

Стеже, уз спори усклађен ход,

мотику очев жуљевит длан,

врелији бива ужарен свод

напокон атар откосом ткан.

Про руке држи пешкирић роз

у другој вода на сунцу ври,

сестра крај кладе у белом скроз,

осмех јој блиста, кући су сви.

Онда за столом завлада мир

молитву деда с речи на реч

упути небу за овај пир

и потом оде радостан лећ’.

Без даха ово гледаше он,

случајни сликар кроз густи гај,

прхну из њега летењу склон,

расхлади сунцем ужарен крај

и спусти четке на штафелај

у старој трешњи направи лог

од тада увек кад дође мај

долази месту буђења свог.

Како су стале, не зна ни сам,

скупљене боје на један лист,

али још тражи дрво за рам

и ново јутро за нови кист.

ЉУБИЊСКИМ КЕСТЕНОВИМА

Голоруки диви ко вам рухо оте

усудио ко се врховима врлим,

успавани док вас бјелозарје грли

јесте ли од студи или од красоте.

Окићени свати заклети на вјеру

што чекате први, задњи испраћате,

то бисерје стрес'те на снајке удате

повој златовезни породу да стеру.

Тако вијек један и двадесет љета

под гранама небним род безбрижни шета,

вјекује са вама, нераздјељно траје,

од снопова врелих или кишоносних

хитају ка вама јêдни и радосни,

љубињцима без вас битисање шта је.

ЉУБИЊСКИ КЕСТЕНОВИ

Били смо вам негда тек нит путовеза

беспомоћни сваком погледу и дјелу,

горолисни љети, зими у одијелу,

с јесени од злата вароши лепеза.

Одрастајућ' скупа збратисмо се трајно

напâја нас рука нежнодирног рода,

постасмо свједоци свадби и спровода

радујућ' се с вама, ћутећ' испраћајно.

Кад усамљен прођеш ил' ви заљубљени,

китином ил' листом били одјевени

намигните сâду старих великана,

вјекотрајним шумом њишућ' складоримно

што најежен некад кликер испустимо

жал за младост сузе то падају с грана.

ПОД ТОПОЛОМ

Заспаћу ти испод златоплетног плашта

к’о спуштено сидро тражећи дубину,

једнак пустолову што сања даљину

где настају снови и престаје машта.

На смарагдну чоју крај тебе ћу лећи

бежећ’ свакодневу замршене ћуди,

златнике не бацај на ме него буди

раширено једро да могу побећи.

Њихањем одшкрини азур небогледни,

свилено зашушти, покрај мене седни,

стражобудним оком да ме буде не дај,

звездарјем што музе римоградне кроје

да потражим луке испред којих стоје

зов-светионици стиховезног неба.