Решило јутро да црта дан
ветру у руке ставило кист
па крену сликар лако летан
по боје за свој шарени лист.
Прво на врело, тамо крчаг
сестрица држи док сипа пун
па испред куће где је на праг
донео голуб свој гладни кљун.
Отац и мати одавно већ
мотиком бију у грумен тврд
односи пчела нектара цеђ
трешњином цвету оставља срд.
Развила ружа црвени штит
брани свој дворац шиљати трн,
под лозом паук расплео нит
лешкари на њој скакавац црн.
У страни дека код стада сам
наслоњен стоји на стари штап,
мисли ли живот да је, да знам,
непрекид река ил’ мора кап.
Виноград сунчан ишар’о плуг,
отеж’о гроздом квргави трс,
пресек’о поток распеван луг
а у млекару бели се мрс.
На лаком крилу под кућни трем
доноси ласта за нови дом
из поља сламку, разгранат, нем,
хлад прави орах ширином свом.
У кући ватра и мирис јак
двориштем шири хлеб бакин врућ,
трепери небо а сјајни знак,
набрекли сомун, скоро ће пућ’.
Близу је подне, сад ће у бег
мекана руна тражећи хлад,
за њима носећ’ година тег
живахни старац још духом млад.
Окрајком корак у корак с њим
крај оца мати прикрива мор,
само још мало, назиру дим,
тик иза брда њихов је двор.
Стеже, уз спори усклађен ход,
мотику очев жуљевит длан,
врелији бива ужарен свод
напокон атар откосом ткан.
Про руке држи пешкирић роз
у другој вода на сунцу ври,
сестра крај кладе у белом скроз,
осмех јој блиста, кући су сви.
Онда за столом завлада мир
молитву деда с речи на реч
упути небу за овај пир
и потом оде радостан лећ’.
Без даха ово гледаше он,
случајни сликар кроз густи гај,
прхну из њега летењу склон,
расхлади сунцем ужарен крај
и спусти четке на штафелај
у старој трешњи направи лог
од тада увек кад дође мај
долази месту буђења свог.
Како су стале, не зна ни сам,
скупљене боје на један лист,
али још тражи дрво за рам
и ново јутро за нови кист.
