Заспаћу ти
испод златоплетног плашта
к’о спуштено
сидро тражећи дубину,
једнак
пустолову што сања даљину
где настају
снови и престаје машта.
На смарагдну
чоју крај тебе ћу лећи
бежећ’
свакодневу замршене ћуди,
златнике не
бацај на ме него буди
раширено једро
да могу побећи.
Њихањем
одшкрини азур небогледни,
свилено
зашушти, покрај мене седни,
стражобудним
оком да ме буде не дај,
звездарјем што
музе римоградне кроје
да потражим
луке испред којих стоје
зов-светионици
стиховезног неба.
