Били смо вам
негда тек нит путовеза
беспомоћни
сваком погледу и дјелу,
горолисни
љети, зими у одијелу,
с јесени од
злата вароши лепеза.
Одрастајућ'
скупа збратисмо се трајно
напâја нас
рука нежнодирног рода,
постасмо
свједоци свадби и спровода
радујућ' се с
вама, ћутећ' испраћајно.
Кад усамљен
прођеш ил' ви заљубљени,
китином ил'
листом били одјевени
намигните сâду
старих великана,
вјекотрајним
шумом њишућ' складоримно
што најежен
некад кликер испустимо
жал за младост
сузе то падају с грана.
No comments:
Post a Comment