Играј неуморна жено, црне,
расуте косе по телу врелом,
опет си близу а душа прхне
плахошћу својом пред твојим телом.
Окрећем главу све тебе гледа,
среће талисман к'о да си, света,
завист дубока што срце преда
не неком од њих, често ми смета.
Благошћу својом плениш, без стида
играш, заводиш оком без блуди,
похотна душа све јаче рида,
сузи се врелој још образ чуди.
Ал' срећан нек' је радошћу својом,
звах те и зовем и зваћу мојом.
No comments:
Post a Comment