ЈЕДНОЈ

Кад цветови оду с места где су били

снегови ће бели завладати њима

нико неће знати да смо се љубили

што беше у нашим остаће срцима.

Остаће без гласа у близини река

од туге јер не знам шта би било друго

питаће је ветар зар још увек чека

заљубљених двоје што их нема дуго.

Пожелеће некад сећања далека

душа да ти врати, волела си једном,

пусти је, не брини што је можда прека,

на крају не лажи, није ти свеједно.

Стави прст на чело, замисли се мало

зашто многе ствари напречац се чине,

зар је наше време у две речи стало,

место чашу среће пијемо горчине.

Истина на крају увек је без речи

и никад ми једно неће бити јасно,

зар крај неког другог може да се лечи

бол за неким кога волела си страсно.

СТРАХ ОД СЕЋАЊА

Да л' се будиш мајко стара

ноћу кад ти време није,

да л' на зиду крај ормара

још су српске реликвије?

У недељна јутра снена

уз црквеног звона риме

и звук резак, да л' малена

варош иде пут црквине?

У дувану тек узрелом

има л' смеха од берача,

чуо сам да наше село

остаде без дечјег плача?

Да л' још оне топле кише

изненадне, без најаве

још долазе, ил' се више

нит' свраћају, нити јаве?

Миришљави к'о што беху

да л' су твоји мајко врти

и онако у свом смеху

каранфили јоште крти?

Када сјаве стада бела

да л' чобани песме поје,

крај чатрње усред села

липе старе да л' још стоје?

Долазе ли о Ђурђеву

као некад што су знали

уз бећарац у свом певу

пријатељи наши стари?

Све се бојим и они су

као и ја што се винух,

и звук звона, кам на вису,

стадо неста уз планину.

Па све мислим твоје врте

украде ти мајко неко,

осташе ми још упрте

очи низ пут идућ' преко.

Уплаше ме често снови.

марама се црних бојим,

на бранику свог детињства

тврдоглаво и сад стојим.

Не дам јој да стварност ова

прекрије ми неистином

проведене дане с вама

и нашом Херцеговином.

ПРЕДВЕЧЕРЈЕ

Пролазници газе растегнуте сенке

к’о печурка торањ натписом се хвали,

жмиркају рекламе, по трави ни стенке,

мирно предвечерје варошицу зали.

Закаснели купац из блиц ресторана

с ручком на брзину на раскршћу стоји,

шарају тркачи тротоар са страна

златним резом јесен зими капут кроји.

Као навијачи ободом арене

поседало модро облачиње племе,

гуркају се сводом неспретни рвачи,

источњак сковитла предвечерја стазом

прашњаве смотуљке, лаколеће разно,

аквареле с грана по граду окачи.

НОЋ У ХОЛИДЕЈ ИН-У

У жаруљи утрнуле жиже

занемели кораци хотелом

градска светлост зидове још лиже

под прозором лишће окорело.

Одвезана ноћ од дневног дока

испловљава пучини тамнине

да пристане када са истока

светионик хоризонтом сине.

Тек погдекад брујање засече

тамно-мирно умируће вече

раздељујућ’ два суседна дана,

за петоро покривена свилом

празнину је загрлила крилом

башкари се једна бела врана.

ДОРУЧАК СА ...

Узела је омлет, два тоста уз кафу

и јогурт са воћем да има за крај,

мада очекивах изабраће чај

и с јабуком мафин на суседном рафу.

Сто имаде празан ал’ виспрено око,

блиставо и сјајно к’о билијар кугла,

закотрља нама, из сваког се угла

к’о од мартинеле врати видотоком.

Направио каиш радосним побрежјем

са рамена реку до бокова сеже,

корак-два и седе за сто испред мене,

скупи косу црну, по побрежју спусти,

само вратић бели да се види пусти

и крâј десног бока ван столице њене.

КАЛЕИДОСКОП

Успомена рудник постадох у трену

јутарња свјежина кораке успори

и у сваком даху њени одговори,

знан калеидоскоп преплавио зјену.

На врхове грана разапињем плућа

удишући струје што плове астралом

ванвремене слике свом свијету малом

сабирам за нова - стара надахнућа.

Саплићу ми корак вр’јеже малог врта,

из набрекле смокве и амбара шкрта

у ципели нађох зрнце што не жуља,

од дуванске смоле поцрњеше прсти

замириса тамјан и кад се прекрстих

помислих - трун може вулканом да куља.