Кад цветови оду с места где су били
снегови ће бели завладати њима
нико неће знати да смо се љубили
што беше у нашим остаће срцима.
Остаће без гласа у близини река
од туге јер не знам шта би било друго
питаће је ветар зар још увек чека
заљубљених двоје што их нема дуго.
Пожелеће некад сећања далека
душа да ти врати, волела си једном,
пусти је, не брини што је можда прека,
на крају не лажи, није ти свеједно.
Стави прст на чело, замисли се мало
зашто многе ствари напречац се чине,
зар је наше време у две речи стало,
место чашу среће пијемо горчине.
Истина на крају увек је без речи
и никад ми једно неће бити јасно,
зар крај неког другог може да се лечи
бол за неким кога волела си страсно.
No comments:
Post a Comment