Да л' се будиш мајко стара
ноћу кад ти време није,
да л' на зиду крај ормара
још су српске реликвије?
У недељна јутра снена
уз црквеног звона риме
и звук резак, да л' малена
варош иде пут црквине?
У дувану тек узрелом
има л' смеха од берача,
чуо сам да наше село
остаде без дечјег плача?
Да л' још оне топле кише
изненадне, без најаве
још долазе, ил' се више
нит' свраћају, нити јаве?
Миришљави к'о што беху
да л' су твоји мајко врти
и онако у свом смеху
каранфили јоште крти?
Када сјаве стада бела
да л' чобани песме поје,
крај чатрње усред села
липе старе да л' још стоје?
Долазе ли о Ђурђеву
као некад што су знали
уз бећарац у свом певу
пријатељи наши стари?
Све се бојим и они су
као и ја што се винух,
и звук звона, кам на вису,
стадо неста уз планину.
Па све мислим твоје врте
украде ти мајко неко,
осташе ми још упрте
очи низ пут идућ' преко.
Уплаше ме често снови.
марама се црних бојим,
на бранику свог детињства
тврдоглаво и сад стојим.
Не дам јој да стварност ова
прекрије ми неистином
проведене дане с вама
и нашом Херцеговином.
