У жаруљи утрнуле жиже
занемели кораци хотелом
градска светлост зидове још лиже
под прозором лишће окорело.
Одвезана ноћ од дневног дока
испловљава пучини тамнине
да пристане када са истока
светионик хоризонтом сине.
Тек погдекад брујање засече
тамно-мирно умируће вече
раздељујућ’ два суседна дана,
за петоро покривена свилом
празнину је загрлила крилом
башкари се једна бела врана.
