СПОЗНАЊЕ
Кад одеш, тога дана
престаће црне кише
скриват’ се ни ја више
нећу од мрака тога,
молићу само Бога
за спас народа мога
са седамдесет осам
несном паљених свећа
сред руина и цвећа,
а ти помисли често,
дође, сруши ми место,
хиљаде две и петсто
невиних уби душа,
песму замени муком,
шта ниси све том руком
сеј'о, па кад се сетиш,
да ли ћеш икад смети
кад престанеш да летиш
склопити мирно очи,
јер насред очне тмине
стратишта једне мирне
земље поносних људи,
немој да те то чуди,
пламена ће те будит’
и неће доста бити
да само тако одеш,
све коцке кад се сложе
призори свет оплове
питаћемо се довек:
“Је л’ тешко бити Човек?”
|
REALIZATION
The day you leave
and the black
rains pass by
I’ll get back my
own sky,
on behalf of my
whole nation
I’ll prey to the
Lord in patience
for its
eternal salvation
with seventy
eight tearing candles
lit by sleeplessness,
fear-filled hours
among the
ruins and the flowers,
asking you to
remember the toll,
(but here we
are, still standing tall)
twenty five
hundred souls,
innocent, in
their daily routine,
you cut short
of smiles, silenced their songs.
What else your
hands had not sown!?
So, when you
recall your flights
will you ever have
a peaceful sight
under the eye
lid-covered night
cause in the
middle of every dream
after another
leisurely day,
burnt down
town’s fiery ray
from far away
in proud land,
(don’t be
surprised by this then)
will wake you
up to ask again
and it will
not end just like that,
you came
invisible and defaced,
when all
puzzle pieces fall in place,
images of your
deeds stand on guard
we’ll ask
ourselves forever from afar:
“Was being a
Human really that hard?”
|
