Постоји Липа и на њој лишће много
цвијет опија с грана
пчелама храна
и једно Чобанче строго.
Расла је Липа, са сваке њене стране
придржават’ се мора
док танка кора
очврсну и њене гране.
Пролазници јој у мимоходу често
смишљали сплетке, клели,
вијек цијели
жељели њезино мјесто,
под њом ровили, лажно је својатали,
везали за њу ате
све непознате,
скоро безвриједном сматрали,
рањавали је мачем, куршумима, стријелом,
из завидности, злобе,
мрске сподобе,
по њеном тијелу цијелом.
Трпељна миром мирила њима још јаче,
када небу се уздизала
и удисала
бескрајан вијек тек начет.
На послетку се под њом скупљало Стадо
кад год би мјесто пчела
пјев започела
грабљивица њеним хладом.
Тад Пастир стаде, љут, на крај врагу томе
разлучи ине лако
и рече сваком:
‘’Липа је моја! Припада Стаду моме!'’.
