ЛИПА



Постоји Липа и на њој лишће много
цвијет опија с грана
пчелама храна
и једно Чобанче строго.

Расла је Липа, са сваке њене стране
придржават’ се мора
док танка кора
очврсну и њене гране.

Пролазници јој у мимоходу често
смишљали сплетке, клели,
вијек цијели
жељели њезино мјесто,

под њом ровили, лажно је својатали,
везали за њу ате
све непознате,
скоро безвриједном сматрали,

рањавали је мачем, куршумима, стријелом,
из завидности, злобе,
мрске сподобе,
по њеном тијелу цијелом.

Трпељна миром мирила њима још јаче,
када небу се уздизала
и удисала
бескрајан вијек тек начет.

На послетку се под њом скупљало Стадо
кад год би мјесто пчела
пјев започела
грабљивица њеним хладом.

Тад Пастир стаде, љут, на крај врагу томе
разлучи ине лако
и рече сваком:

‘’Липа је моја! Припада Стаду моме!'’.

ПОСЛЕДЊА БРАЗДА


Последња бразда када се заоре
Попут ње живот пружи се изморен,
Кандила димног развремени те њих,

Каљавим друмом на туђим рукама
Запловиш неким небеским лукама,
Остане перо и недовршен стих,

Стајаће знани пред празним локалом
Снуждени прота с храпавим вокалом,
Служиће келнер што бивао је љут,

Фотографије, на њима ликови
Летеће етром крај дама пикових
Схватиш постајеш прах ветром разасут.

Зато, чега се ухватиш покидај
По мало од тог колача откидај
Сваки дан живи као ниједан пре,

Нек зна пријатељ, жена и родбина
Ово је твоја најбоља година
Брига те што ће морати да се мре.

ХЕРЦЕГОВИНА


Свету свеци крстили
Вијекови брстили
Из вријеска медила
Животок одредила
Херцеговина.

Кречњаком млијечила
Љекобиљем лијечила
Небесима пењала
Васкрсла кад стењала
Херцеговина.

Дуваништем њивила
Винила и шљивила
Водом оскудијевала
Надимке надијевала
Херцеговина.

Скромношћу богатила
Поносна злопатила
Злима одолијевала
Трпњом преболијевала
Херцеговина.

Пјесме стихотворила
Путника одморила
Бостаном вријежила
Ватрила и снијежила
Херцеговина.

Вјечно прорјеђивала
Сложна побјеђивала
Планету населила
Себе не раселила
Херцеговина.

Дјеца јој се враћала
Животом је плаћала
С краја на крај свијета
Нигдје љепшег цвијета.


ШКОЉКЕ



Фото: Gregory Moine

Невесте дојезде валима
Оките пешчане спрудове
Па некад самују данима
Разбисероване удове.


Чекају по своме доласку
Носећи венчане одоре
Чије ће руке у проласку
Ил' стопе пак да их одворе.


Неким се карнери задигну
Опет их валови подигну
Па прате девере венчане,


А којим хаљине примире
Девичке груди им провире
Кроз беле одоре свечане.

ПРЕДВЕЧЕРЈЕ НА ОБАЛИ



Играју сенке потрошених сати
јењава жега распаљеног дана
таласом јашу морских трава влати
под предвечерјем тела леже слана.

Празнује одраз океанског брода
с пучине што се протеже до бова
два-три облачка врх небеског свода
и бело јато морских галебова.

Појача ветар кад Месец извири
из ниоткуда плавим непрегледом,
граја се тела препланулих смири

утихне рива устаљеним следом
разигран талас игра се са шкољем
проспе се црвен небним перивојем.

ЈУТРО НА ОБАЛИ



Јутром бескрајни хоризонт румени
пеглају вали столњаке од песка
једрењак плута острвцу у сени
настане потоп сунчевога блеска.

Небом крстаре поморски галеби
мирују лађе спуштених једара
стидокриш рите у шаку стале би
слане се капи сливају с недара.

Танкога струка под палминим лишћем
покривен заклон меркају купачи
црн, чувар плаже неуморно бишће

испрате шкољке док светлост облачи
новоме дану јутарње одело
и ноћци држи последње опело.


NIKOLA TESLA



Needless to say, in light we thrust,
Imagine stillness in lightless ocean,
Kind were his deeds forever that last,
One wave,  ‘twas sound, one touch, ‘twas motion.

Lightning was striking through Summer night,
Announcing the birth of brightest mind,
Tesla that was who conquered its might,
Electrified world for human kind.

Science is fruitless when vision fails,
Leaps he had made paint our days,
AC, radio, remote control.

Distances vanished, wireless land,
Acclaimed inventor, Serbian brand
Yet universal, biggest of all.

ХОДОЧАШЋЕ СВЕТОМ ВАСИЛИЈУ



И досад се теби ријекама ишло
изворишту наде, врелу утјешења,
када год је срце вјерујуће пришло
сусрет с тобом бјеше сусрет охрабрења.

Доносише теже од самије себе
крстове да твоја милост на њих сиђе,
молитва би мало без присутног тебе
и без испуњења док ти се не приђе.

Чекало се, Свети, подно твога храма
на чудесна дјела што чиниш и данас,
богоугодничким твојим молитвама
овесели, снажи, смилуј се и на нас.

Нека капи твоје Милости и Славе
разаспу се овим ходочасним током
а кад твоје мошти дотакну нам главе
винуће се срца к'о Острошки соко,

из невида свеле прогледаће очи,
непокретне стопе поскочиће саме
нијеми ће моћи све да посвједочи
и глуви ће чути милопојне псалме,

и могућно биће да из наше вјере
услишени буду молитвени гласи
и зâхвали нашој неће бити мјере
Василије Свети, заштити и спаси.

МОНАХОВ ВАСКРС

Фото: З. Илић / Рас Србија

Под куполом старог Српског манастира
усамљени монах молитвама везе
тихостихујући псалме из псалтира
никог да га чује сем олтарске језе.

Није ово прва Васкршња недеља,
први псалмопоји манастиру празном,
с неким само Васкрс прославит' је жељан,
самослужбовање и не сматра казном,

напротив се чини да гласнији што је
океан пуноће расипље се храмом
и као да фреске са њим псалме поје
надмећу се ехом под куполом празном.

Пред њим пламен свеће црвенијим чини
да васкршња јаја христокрвно сјаје,
Васкрснули Христос монашкој причини
ближе да је њему осећање даје.

И настаде светло, и зачу се прасак
к'о кад врх се у врх судари из руку
сред молитве мирне погледа на часак
ка том изненадном познатоме звуку.

Тад иступи пренут из свог усамљења
испуњен блаженством молитвеног чина
у корпици пред њим беху поломљена
два васкршња јаја, то не би причина.

НАШ СОКАК


Љетима се ништа мијењало није
Уогрнут сокак, међ домове скривен,
док његове слике ушушкане живе
нови живот врца, радује се, смије.

Безбрижности у њег спаковасмо, кратко
Иза рамена се освртасмо, сјета
прекривала мисли сваке зиме, љета,
туда сад трчакара једно дијете слатко.

Његов оквир зелен њедри нову наду,
свакодневно низа њ чикају се, крадућ
привидну мирноћу, разигране стопе,

Ето тако, наше прво исходиште
нараштају новом к’о да завјет иште
гдје год одеш дођи да шетамо опет.