Љетима се ништа мијењало није
Уогрнут сокак, међ домове скривен,
док његове слике ушушкане живе
нови живот врца, радује се, смије.
Безбрижности у њег спаковасмо, кратко
Иза рамена се освртасмо, сјета
прекривала мисли сваке зиме, љета,
туда сад трчакара једно дијете слатко.
Његов оквир зелен њедри нову наду,
свакодневно низа њ чикају се, крадућ
привидну мирноћу, разигране стопе,
Ето тако, наше прво исходиште
нараштају новом к’о да завјет иште
гдје год одеш дођи да шетамо опет.
No comments:
Post a Comment