ПРИЈАТЕЉИ

Ако се деси да тешка мис’о сврати

или те поведе куд бесциљни ходе

бригостезна рука кад те обухвати

дај да пријатеља савети те воде.

Ако се помаме таласи сивила

твоја мирна барка на хриди набаса

пресеци, извуци најбоље из шпила

џокере и даме, одиграј свог аса.

Ако расрђено у кошмарним снима

надође тескобе, неспокоја плима,

истресе се небо безизлаза на те,

разапни то једро пут познате луке

искрене ће једне раширене руке

уточиште бити, једине да схвате.

ЗЛАТИБОР

За собом капе гологлавке

повукле раван у нагета платна

по сунчаном пљуску јесен златна

дотиче влати сваке травке.

Дрхтури игла, шапуће борју,

под рефлектором нијансе мења,

понеко стадо, рељеф од стења,

додају шаре зеленгорју.

Лаган се корак дубље миче

само из ретког планинског зрака

ћилибар мирне и на врх влака

бор се са бором игра, тиче,

и један другог ка небу прати

да јаче мири, да више злати.

СУСРЕТАЊА

Кад се у одмахај претворе доласци

усне смехоносне задрхте за брадом,

кад завесе падну по сусретној дасци

скотрља се капља заискрена крадом,

све речи исцуре, гласоток пресахне

непокретне слике остављајућ’ неме

и насред тишине одмислено махне

остајућег рука да откуца време,

онда корак бива неми утег мједен

дуготрајни поглед у опроштај сведен

остаје да лебди до сусрета новог

и постаје свестан реалности човек

састајати му се и растајат’ довек

док животворимо под небеским кровом.

ЗИДАЊЕ ЦРКВЕ У КРАЈПОЉУ (1988)

Фото: Галерија СНД Пребиловци

Самоваше дуго Брда наша Гола

пет вијекова знака не би ни знамена,

над олтаром звоно сину из камена,

дух Преображења испод ореола.

Побожна се лица озарена збраше:

‘Шта засија јарко изнад родне луке,

ко удара звоном торжествене звуке,

ко је окитио голо брдо наше’.

Завјетовали се преци давно бјеше

мјесто порушене изникнуће нова

саборница црква легат од синова,

то се камен чује, свијетли док се клеше.

На сан неимару анђео се јави:

‘Пост и причест држи, к’о неимар Раде

Љубостињу цркву што сазидат’ знаде

а народа вјеру Свевишњем остави’.

И бијаше позван Сербски Митрополит

Владислав да темељ храмовни освјешта

и градити поче вриједна рука вјешта

храм гдје ће се сретат’и Богу се молит’..

Над Крајпољем од тад није више мук,

Гола Брда само још голијем зову

и у цркву своју сад одлазе нову

Козићи, Тохољи, Топаловић, Ћук.

КАНАДА - ЗАХУМЉЕ

Да се лети мишљу и промишљу,

очним видом кроз планине гледа,

одмар’о би крила брзопреда

на Леотар стасан, распојасан.

Да је прозор у небесни обзор

и скалине низ сунчане стране

вин’о би се да кад год ми пра’не

жељан станем на требињски камен.

Да се распнем ситан и небитан

једним овдје другим краком међу

Херцеговце, Зубачку тромеђу,

провео бих улицу најпречу

у туђини да ме трајно срећу

драга лица с Требињских улица.

БАНДОГЛАВОСТ

Нисам ‘вако од својих научен

сви у плочу а ја у клин тучем,

не прихватам насилни дијалог,

дугоуху драње додијало.

Нисам ‘вако од својих васпитан

сви мирују само ја се ритам,

смирујућу немају пилулу

за дјетињу моју ридикулу.

Није ово дошло са генима

ако успут некога занима,

дижем буну због чатрњске воде,

од студенца са седмога метра

разум спава к’о гувно без вјетра

праштај ако срамотим те роде.

ПОКЛАЊАМ ТИ ДРАГА

Поклањам ти драга у тихе тренутке

под плаштом модрине оку непрегледном

додир разиграни, ти ми тело жедно

рукама обави и узврати ћутке.

Поклањам ти драга сред ноћнога мира

оискрени венац жељама исплетен

тебе гледајући, ти да не одлете

овенчај се њиме и искре пребирај.

Све поклањам теби што доносим ноћас,

облићу те миљем, разлиће се очас

врх благости нежне прстодирне ноте,

кад озори јутро разнет том лепотом

скончаћу без гласа, нек нас памте по том,

епитаф упиши: ,,Сконча од лепоте’’.

ОТАЏБИНА

То наш је удес за кап твога меда

проспу се капи жучи, зноја, крви,

страдаше за те мој сваки предак

сјеме се наше не затра ни смрви.

Прошлих времена крстолики знаци

опомен токе на јуначке прси,

тихуј и памти, корот боју збаци

високо стреми, свијетле се врси.

Мрака је доста, чамотињу скини,

весело око нек ти је и будно

чувај то небо светој дједовини,

нек жртва њина није узалудно

на длане грубе твоје муке пала

хвала што трајеш, отаџбино, хвала.

СЛОБОДА

Није ми до ваше тестије

радије жедан лутаћу знајте,

узмите своје сугестије

и својим друмом закотрљајте.

Превише ми ваших предлога

са мном у свакој главној улози,

не лечи осмеха облога

приште на руци, жуље на нози.

Не желим више да ме соколе

провидне фразе кад ме опколе,

на друго раме стављајте длан,

постајем непослушни бунтовник,

некоме херој, неком друмовник,

себи - слободан.

ТРАНС

Кад знаш на крају само огризак

постајеш, какво искуство носиш,

колико често ударац низак

на се си дао, да л’ знаш још ко си.

Кад знаш да биваш безлично месо

у млину зеленог касапина

да ли плативши сопственом лесом

макар к'о сенку видиш свој инат.

Да ли на себе у тој колони

подвикнеш некад: “Ја нисам они!”,

“Човјеку право избора, шанса!”.

На концу свега да оков спадне

са ислужене раге и јадне

да ли би знао без тога транса.

НЕБО ИЗНАД АЛБЕРТЕ

Заробило јутро тамнину па спушта

из ризнице ноћне заостала пера

непрегледном равни где се ветар тера

по пољима житним и змајеве пушта.

Изронило сунце иза навиљака

памучне смотуљке окачи астралом

где је које перо од тамнине пало

оставило море својих опиљака.

У узрело подне азур се заблиста

у зелено-плави сендвич све послага

никаквог на себи не остави трага,

земља дивље руже равна као писта

најлепша је лети, бесконачно плава,

тад се небом њена лепост осликава.

ПРОЗОРИ КРАЈИНЕ

Размичем листове до смокве распукле
по амбису очи разјапљене звијере
расцвјеталом поду тапете се свукле
прљавштину вријеме по постељи стере.

Кроз сусједно окно к’о промаја видик
усталаса вршке расцвалих површи,
довратак, број кућни, застао сат зидни,
празан рам а никог да слику доврши.

На трећем се срце тјескобом оплете
угледах календар, прашини прозборих:
‘’Покриј и тај август деведесет пете’’.

Откад ми свијећа због Крајине гори
Кистањама, Книном, Ђеврскама, Плавном
сви прозори сјаје сјећањем углавном.

ВЈЕЧНО ЗЕЛЕНИ ДУБ

Фото: Миливоје Шкорић

Столујеш утихлом равницом,

зеленим кистом околицом

прољећем бојиш зимске риме,

не хајеш снијег кад заплови

размахне једрима његовим

па изрониш млађи и нови

Зелен дубе из банчићке зиме.

И онда кад се студен спусти

на површ сиву ти изустиш -

'Не м'јењам свој лист ни са чиме',

такла те једном рука Света

да таквом ништа ти не смета

саткан од вјечног листоплета,

Зелен дубе поноси се њиме.

Коријен обгрлио камен

из њега наста висок, стамен,

Херцеговцу си налик тиме,

пролазник сврати жељу да спута

у сјену вјечнолисних скута,

к'о Свети Саво онога пута,

Зелен дубе њиши, имаш чиме.

Гледам нас, видим венемо, пад

чека на крају, ти вјечно млад,

с извора кога младост пијеш?

Кад би се могло до Светог прста

да нас осјени с истог крста

у вјечно младе с тобом сврста,

Зелен дубе какву тајну кријеш.

ЈОШ ЈЕДНА ЗИМА БЕЗ НАС

Не бјеше ни ова к’о што бјеше зима

кад сјеверац шаље с врха Тепаруше

мразом извезена јутра, дневне тмуше,

да зимимо с тобом. Колико л’ их има?

Јесења нас звона одмамише, жега,

остависмо мирис постеље, вријеска,

просијаном зрну налик смо пијеска

нит гладни ни жедни али жељни свега.

Оседламо тако лаколетне мисли

кад застуде дани да нас не би стисли

носталгични звуци ирвасових звона

пројуримо крајем кратећи самоћу

разастремо бехар да се видиш ноћу

не стигосмо прије, ето нас на конак.

Фото Р. Ликић