Кад се у одмахај претворе доласци
усне смехоносне задрхте за брадом,
кад завесе падну по сусретној дасци
скотрља се капља заискрена крадом,
све речи исцуре, гласоток пресахне
непокретне слике остављајућ’ неме
и насред тишине одмислено махне
остајућег рука да откуца време,
онда корак бива неми утег мједен
дуготрајни поглед у опроштај сведен
остаје да лебди до сусрета новог
и постаје свестан реалности човек
састајати му се и растајат’ довек
док животворимо под небеским кровом.
No comments:
Post a Comment