Нико ми се толико није примак’о
од кога ми блиједи давни одлазак,
ни за кијем нијесам лакше заплак’о
још ту сузу отирем с врелог образа.
Одавно се нада мном ништа свјетлије
из мрачније поноћи није јавило,
што већ свето бијаше поста светије
овако се слављенô није славило.
Никад тишê ријеке међу прозоре
кам нијесу рониле силом Божијом,
нит су са мном чекала да се обзоре
јутра с твојих врхова пјесмом сложнијом.
Је ли ти се икада име гласније
у времена страшнија Горо зборило,
је ли прије икада било јасније
ко си, шта си, чија си, ко те створио.
Никад прије милија свијем свецима
није твоја кошуља љепше стајала,
никада поноснија међу прецима
нит међу синовима ниси трајала.
Прегнуће ти славиће гусле памтише
Дурмитору с Ловћена вила већ јавља
најјаче од свијех што икад пламтише
твоја звијезда засја небом православља.
