ПОКЛАЊАМ ТИ ДРАГА

Поклањам ти драга у тихе тренутке

под плаштом модрине оку непрегледном

додир разиграни, ти ми тело жедно

рукама обави и узврати ћутке.

Поклањам ти драга сред ноћнога мира

оискрени венац жељама исплетен

тебе гледајући, ти да не одлете

овенчај се њиме и искре пребирај.

Све поклањам теби што доносим ноћас,

облићу те миљем, разлиће се очас

врх благости нежне прстодирне ноте,

кад озори јутро разнет том лепотом

скончаћу без гласа, нек нас памте по том,

епитаф упиши: ,,Сконча од лепоте’’.

ОТАЏБИНА

То наш је удес за кап твога меда

проспу се капи жучи, зноја, крви,

страдаше за те мој сваки предак

сјеме се наше не затра ни смрви.

Прошлих времена крстолики знаци

опомен токе на јуначке прси,

тихуј и памти, корот боју збаци

високо стреми, свијетле се врси.

Мрака је доста, чамотињу скини,

весело око нек ти је и будно

чувај то небо светој дједовини,

нек жртва њина није узалудно

на длане грубе твоје муке пала

хвала што трајеш, отаџбино, хвала.

СЛОБОДА

Није ми до ваше тестије

радије жедан лутаћу знајте,

узмите своје сугестије

и својим друмом закотрљајте.

Превише ми ваших предлога

са мном у свакој главној улози,

не лечи осмеха облога

приште на руци, жуље на нози.

Не желим више да ме соколе

провидне фразе кад ме опколе,

на друго раме стављајте длан,

постајем непослушни бунтовник,

некоме херој, неком друмовник,

себи - слободан.

ТРАНС

Кад знаш на крају само огризак

постајеш, какво искуство носиш,

колико често ударац низак

на се си дао, да л’ знаш још ко си.

Кад знаш да биваш безлично месо

у млину зеленог касапина

да ли плативши сопственом лесом

макар к'о сенку видиш свој инат.

Да ли на себе у тој колони

подвикнеш некад: “Ја нисам они!”,

“Човјеку право избора, шанса!”.

На концу свега да оков спадне

са ислужене раге и јадне

да ли би знао без тога транса.

НЕБО ИЗНАД АЛБЕРТЕ

Заробило јутро тамнину па спушта

из ризнице ноћне заостала пера

непрегледном равни где се ветар тера

по пољима житним и змајеве пушта.

Изронило сунце иза навиљака

памучне смотуљке окачи астралом

где је које перо од тамнине пало

оставило море својих опиљака.

У узрело подне азур се заблиста

у зелено-плави сендвич све послага

никаквог на себи не остави трага,

земља дивље руже равна као писта

најлепша је лети, бесконачно плава,

тад се небом њена лепост осликава.

ПРОЗОРИ КРАЈИНЕ

Размичем листове до смокве распукле
по амбису очи разјапљене звијере
расцвјеталом поду тапете се свукле
прљавштину вријеме по постељи стере.

Кроз сусједно окно к’о промаја видик
усталаса вршке расцвалих површи,
довратак, број кућни, застао сат зидни,
празан рам а никог да слику доврши.

На трећем се срце тјескобом оплете
угледах календар, прашини прозборих:
‘’Покриј и тај август деведесет пете’’.

Откад ми свијећа због Крајине гори
Кистањама, Книном, Ђеврскама, Плавном
сви прозори сјаје сјећањем углавном.