Сврнули воду с ријеке Цетине
велику воду потопи трсове
већма сиромах остах без љетине
није ми за њу но ми за крстове.
Усправан стојим муком се огрћем
Цетина пришла све до манастира
Драговић нијем мени се обрће -
ко ми то боју са фресака спира.
Крај мене људи поплави додају
узмичу страном хитро унатрашке
тону гробови, крстови ходају
Цетино збогом и све зноја грашке.
Драговић неста, звоно се утиша
оквирим слике сребром сузе вреле
а оба знамо није сила виша
послала воде да би ту се среле.
Шездесет љета сунца ни мјесеца
Цетину чека да воду однесе
донесу славски колач да пресјеца
тешко у мраку ишта се поднесе.
Оним што хтјеше темеље му скрити
опет се јави васкрс’о из муља
и док је камен на камен ће бити
њихов каменчић да их вјечно жуља.
Када нас уз њег и не буде било
под свом том водом крстови су међа
можда све падне уништено силом
ал’ успомена и тјеши и вријеђа.
