Стадох стамен!
Држим високо подигнут крст
сваки олуј и кише кап
прекрстим прије но падне на слап
твој Крупо, имењакињо.
Да ме човјече и ти други
не дираш но подупиреш
уђеш у миру и кад се снебиваш
и докле год пребиваш
чиниш добро за ме.
Камен на камен!
Другујем са Велебитом
тврдим више од једне вјере
мале и којој није мјере
сраст’о сам под њим и с њим.
Опрости Крупо ти протијечеш
учини ми се и не знаш да сам ту
а ево седми вијек стојим
ријешен, сам, да се не бојим
к’о сваки божији знамен.
Чувам још пламен
под плаветнилом далматинским
вјерољубивших задужбинара
добродетељних неимара
радујући се свакоме погледу.
Добронамјерника и духовника
док стојим својим крстом крстим
к’о и све капи што иду ка Крупи
под моје сводове када ступи
да један другог исповиједимо.
No comments:
Post a Comment