ЗАДУШНИЦЕ

Звоните цркве јелике

рођени наши спавајте

наше су туге велике

починак Свети давајте.

Стали су ваши сатови

с прочеља славска бесједа

све млађи стари сватови

под липу нико не сједа.

Скрстише руке даванке,

огњишта празна таворе,

утихнуше успаванке

посјекли оне јаворе.

Мивени ледни мрамори

нашом и сузом воштаном

плинули тихи жамори

над вашом душом коштаном.

Спавајте саном предачким

носимо гене челике

обредом овим светачким

тјешимо туге велике.

ДА МИ ПЕСМЕ НИЈЕ

 

Ја бих да ми песме није

за два бола болан био

и да нисам од раније

са песмом се збратимио.

Ја бих да ми песме нема

на дну сваког сана стао

али њена моћ голема

подигне ме кад сам пао.

Ја бих да се песма стиша

с пола срца, с пола ока

себе свео да из криша

животарим с пола тока.

Да заћути песмовање

утишају песме риме

све бих ређе, све бих мање

проговорит’ им’о с киме.

ДИСОВО ПИСМО ТИНКИ

 

Тинка, пишем ти да бих те пробудио,
помислих Можда Спаваш изнад сваког зла,
губитник што је додирнуо сва дна
спреман да једном буде вечни удио.

Тинка, сети се, наше венчање, зора,
ни прстен ниси имала, звонило је
с цркве Светог Марка и тако лило је,
беху то Наши Дани, пишем ти, морам.

Тинка, чуо сам, мрве се по асталу
јуре с празнином што гладну бригу пара,
пријатељ банчи а нигде твојих пара
па кренух да разрешим кризу насталу.

Тинка, за неко време да с' опростимо,
укрцавам се и брод већ гази дубље
да се видимо и скинем ово рубље
са Утопљене Душе, да се гостимо.

Тинка, јављам ти са свога последњег дна
где грлимо се брод, ја, Гробница Плава,
загрли децу, остадох да ти спавам
и престат' нећу чуват' вас од сваког зла.