ГРАНИЦА

Мајско ми прољеће одвеже

познате вјетрове с Границе

па замиришу оранице

под ралом очевим што леже.

Далеки погледи пипају

процвале бокоре трешања

сјета ми са кишом смјешана

што на њих небеса сипају.

Зазвечи ми у уху крупа

нека, има ударат у шта

на родно огњиште се спушта

и у одшкринут прозор лупа.

У пчелињак дозуји пчела

зановијет к’о восак жути

а отац чува да ми пути

не зарасту до родног села.

Једва проходне уске стазе

још тек товарни коњи гуле

са дрвима са Карауле

док према нашој кући слазе.

На оне уже ка бријегу

гдје поцијепах капут плави

сјећање се лагано крави

к’о пахуље у мокру снијегу.

Далеко моја је Граница

ал’ са мном као никад прије

још цвјета наше трешње цвијет

и са очевих ораница

мирис доносе вјетри мајски

стазама што не зарастају

гдје очи радосно застају

док ме одводе у врт рајски.

мај 2020

ВИДОВДАН

Као што годину сваку располутиш,

свјетлом јунâка засијаш косовских

да ми се одљутиш, па им повратиш

Поље њихово да кости преброје,

коров прориједе светим предворјем.

До кад ћеш пуштат да црни ''косови''

њиховим црквама шљеменаре,

чекам да прословиш да се допамете

нови свјетови што своје Косово сањају

да неким другим коње разигравају.

Испробадане од оног дана подине

још ''прекопавамо'' а неба нигдје,

распрсле године сашиј својим иглама

да га к’о икону држимо у рукама

да не тумарамо по туђим лукама.

Видовдане,

сув нам се залогај попријечио,

кад си већ себе у овим срцима

овјековјечио не дај да жедни

у царство небеско се настанимо

кад се њиме од постанка хранимо.

28. јуни, 2020