ШКОЉКЕ

Фото: Gregory Moine

Невесте дојезде валима

Оките пешчане спрудове

Па некад самују данима

Разбисероване удове.

Чекају по своме доласку

Носећи венчане одоре

Чије ће руке у проласку

Ил' стопе пак да их одворе.

Неким се карнери задигну

Опет их валови подигну

Па прате девере венчане,

А којим хаљине примире

Девичке груди им провире

Кроз беле одоре свечане.

ПРЕДВЕЧЕРЈЕ НА ОБАЛИ

Играју сенке потрошених сати

јењава жега распаљеног дана

таласом јашу морских трава влати

под предвечерјем тела леже слана.

Празнује одраз океанског брода

с пучине што се протеже до бова

два-три облачка врх небеског свода

и бело јато морских галебова.

Појача ветар кад Месец извири

из ниоткуда плавим непрегледом,

граја се тела препланулих смири

утихне рива устаљеним следом

разигран талас игра се са шкољем

проспе се црвен небним перивојем.