НОВА ЦРКВА

К'о да је градише да заузме место 

да имају на шта бакрен покров ставит' 

не да светој фресци озидају престо 

вернику да има где свећу упалит'. 

К'о да се бојаше ова ледна ила 

прима ли у недра нови темељ тврди 

а не невољника да би прихватила 

покајним опростом срдитог расрди. 

К'о да не би вере у дар руку њиних 

стидом скрушенога спремни беху стати 

а не уздигнути небесној висини 

клицат' храм ће њихов потомству остати. 

А она к'о пркос у глачаној цигли 

отворила двери српском роду целом 
неимаре чека што су је подигли 

тамјаном јој мири фрескано одело. 

Дозива и моли уз појање псалми 

док по који верник Бога благосиља: 

''Тужно је свештенство и ја што смо сами 

ајд' те к мени вêрни ваш ми шапат прија. 

Ту сам да сви вољни и невољни греси 

што носите собом опроштени буду 

приђи грешни роде јер ти то и јеси 

разбацане капи по широку спруду''.

ПРАШТАЊЕ

Саградићеш себи замке од гранита,

с моћним зидинама до плавих небеса,

дворјани ће твоји попут царских свита

градит' млечне путе од својих телеса.

Вирови ће речни и вулканска гротла

бити одредиште уљезу и врагу,

духови јунака попут царског котла

храниће ти душу, даваће ти снагу.

Неверни ће молит' кад на своме врату,

к'о макова зрнца, осете мач правде,

одлучна и снажна у том судњем сату

сетићеш се страшне њихове неправде,

тад победе крила понеће те Богу,

народи небески само праштат' могу.

ЈЕСЕН НА МОРАВИ

У дане кад пале стрништа сељаци 

распрснута шљива жар-реком потече 

обнажене брезе најежене клече 

танковито звижде моравски врбаци. 

Белом помељару пева воденица, 

бледомастиљаве капи точак сече, 

звездорисном стазом клепетуше звече, 

покривена зебњом моравска равница. 

У зубатом жару залазећег сунца 

разголићен живот узалудно јурца 

разгонећи језу долазећих дана, 

крајоликом голим ларма ловоходна 

даљином се губи; стварна, свадбородна, 

кишоносним газом стиже јесен рана.