ПОСЕТА

Замислим се на час и тад ме понесе
незван светионик мој пут да обасја,
чудотворним тоном временског сагласја
запутих се теби; броја и адресе

Видети не могох од свечаних пруга,
ветрима морнара што беху њихана,
ал' познадох шешир, пенкало и знана
сенка твоја хôда на крај видокруга.

Прозирна к'о стора у празнично јутро,
свечано везена снопима безбола,
трже нешто бело испод ореола,
путем вечног мира откорача жустро.

Би толико дуго да је трептај оком
раван седом старцу ил' чак много више,
лак, прозиран папир прочитах где пише
-'Вечност је у песми што живи дубоко'.

РАСКОРЕЊЕНИМ СВЕЗЕЛЕНИМА

Колена првог свезелени

расклиманим корењем одмахасте,

незрело моје класје потргано.

Неочекивано разрођени

у галоп несамарене ате одјахасте,

синови моји, лак полагано.

Колено друго свезелени

неротки залуд у недра тискају

бескорен што је донет на длану плод,

кратак је мир поља покошених

жедни суву чашу залуд стискају

где сунца није таман је свод.

Колено треће свезелени

раскорењеним оста вам тек име

и можда сретнете понеко слично,

застани, главу не окрени,

нашао си брата, брати се с њиме

да се наслониш семе моје дично.

БОСОНОГИ ЉУБАВНИЦИ

На та врата лупат’ не мора се драга

свако себе самог место дара носи

уз погледе миле и док реч је блага

најбоље је да се сусретнемо боси.

Ти тихи тренуци окићени чежњом

што протичу споро, док нам срца скачу,

претходиће првом загрљају нежном,

две буктиње живе уждиће ломачу.

Да обоје мремо на почетку саму

пуста жеља није ни у једном зрела

нек похоти сужњи сагоре у пламу,

стрпљењем је вечно воденица млела

и ушур се увек могао узети,

право дрво свако одмери па сече,

набујала река ћуприји запрети,

зато иди драга кад се спусти вече.

Пусти годинама, младости по вољи,

пробај пиће друго, промене се не бој,

зажалићеш можда што ти нисам бољи

а можда ћу и ја, остајати немој.

Кад се опет вратиш, опет боса бани

једно ћемо другом табане видати

твоје стопе глатке а мојих се мани

кад их видиш драга све ћеш сама знати.

ВИНСКА ЦЕСТА

Каравани пролазише

низ калдрму винском цестом,

у Љубињу налазише

путовању одмор често.

А Љубиње обасјано

кровови му сунцем злате,

дочекује јутро рано

и уморне зорне ате.

Гледала их лијепа Анђа,

са прозора ате броји,

пита сунце што се рађа,

јесу ли то свати моји.

Зар не видиш Анђо роде

сепет грожђа сваки има,

премлада си да још одеш

к'о невјеста са сватима.

Напојени морни ати,

пола пута до сад прође,

караван се пута хвати,

по калдрми цури грожђе.

Винском цестом преко моста

потковица стоји јека,

загледана Анђа оста

да караван нови чека.

ЂАЧКО ЈЕСЕЊЕ ЈУТРО

Хучи, звижди ветар остављајућ’ голе

тамно-сиве гране кестенова старих,

варош мала мирно на починку доле

стиска се од студи ал’ за студ не мари.

Од уличних лампи жмирка жути пламен

прекривач од мрака претећи да метне,

све се њише само не мрда се камен,

живог створа нема на цести да сретнем.

На црквици звоно удара у магли

не видим да рука конопац му вуче,

запарá ми уши гласан прасак нагли,

то кафанско окно смрскá се и пуче.

Плешу у колони постројене жиже

не осећам страха нит’ ме зебња стишће,

с разлогом се трудим да приђем што ближе

растурајућ’ мокро, опануло лишће.

Само нас двојица сањива погледа

прихватамо дажду што јесени носе,

келнер стари срчу што скупља без једа

и ја с кишобраном наквашене косе.

Ни фуруна стара није подложена

крај ње би се некад осушити знао,

пре него се 'пруга' заустави снена

поведе ме где сам сазнање стицао.

Назвах само: ’Јутро!’, скратих поздрав рани,

није ме ни чуо судећи по свему,

сретасмо се ’ваквих јутара и лани

од када их почех остављати њему.

Напокон ме узе, промрзлог од студи

плаво-бела пруга полупразна, снена,

варошицу оста да септембар буди

кад јој дођем да ме чека умивена.

ИЗА ЗАТВОРЕНИХ ОЧИЈУ

Капија је пала, свако ући може,

гаче црна врана са оближњег дуда,

крај сломљеног рала мишеви се множе,

пута нема, страдам док пролазим туда.

Трешњу је без страха кос пробио кљуном,

осушене вреже од бршљана ћуте,

гледам, нема даха из штале под гувном,

гладни вуци беже под дивљине скуте.

Трњем китно сад је лишће жуте боје,

што мета пода се пар табана босих,

изгледа ми да је ђаво наш’о своје,

упртио на се, ђаволици носи.

Беж’те мисли ине, чудна зломислила,

боје таме, звуци што не зборе ништа,

желех кап милине ал’ морем сивила

пливам, слуга муци, до родног огњишта.

Само трептај дели да се очи спусте

на извор екстазе, личног усхићења,

док се нисмо срели, запуштене, густе

брину ме богазе, пеку сновиђења.

Неспремно, са страхом радознале срне

очекујем слике, звук детињства чујем,

испуњене дахом сад косе сребрне,

познате прилике како се радује.

Прену ме спознање, тамо нису више,

што блаженством очи сијаше некада,

даде ми на знање зарасло стрниште,

корак ако крочим чему ми се надат’.

Чеках овај тренут’ у грчу голему,

жељан трешњи раних и дудовог слада

чардак заоденут’ миром, ја у њему,

китњасти бршљани правише нам хлада.

Са намером чврстом да испуним жељу

гурнух тешке двери. Зарђалим криком

шкрипнуше! Под прстом напипах постељу.

Схватих будан зверим пред детињства сликом.

СРЕЋОКОПИ

Зажути се опет дријенова грано

скупљала си досад нит' поглед ни хвалу.

Опет запупољи! У прољеће рано

сунцоликим плаштом огрни заспалу

усамљену стазу, подворје поспано.

Затрепери златним зраком милована

к'о мајчина рука чедо које спије,

потеци животом из медених грана

и овога љета кад ме тамо није

руком браће драге да будеш убрана.

Прољеће је ново, док се магле губе

кап живота нову изњедри, запупи,

мани што с јесени неки те не љубе,

твој им румен дрењак модре усне скупи,

његов нектар моје заслађива зубе.

Ћилим жутоткани буди пчеле стопи,

непресушни извор меденом копачу,

пољем нашим нек ти разасути снопи

обасјају село и низа њ се стачу

гдје осташе моји дјечји срећокопи.

Зажути се опет дријанова грано,

опет запупољи у прољеће рано,

селом нашим нек се распу твоји снопи

да свијетле моји дјечји срећокопи.