Фото: Галерија СНД Пребиловци
Самоваше дуго Брда наша Гола
пет вијекова знака не би ни знамена,
над олтаром звоно сину из камена,
дух Преображења испод ореола.
Побожна се лица озарена збраше:
‘Шта засија јарко изнад родне луке,
ко удара звоном торжествене звуке,
ко је окитио голо брдо наше’.
Завјетовали се преци давно бјеше
мјесто порушене изникнуће нова
саборница црква легат од синова,
то се камен чује, свијетли док се клеше.
На сан неимару анђео се јави:
‘Пост и причест држи, к’о неимар Раде
Љубостињу цркву што сазидат’ знаде
а народа вјеру Свевишњем остави’.
И бијаше позван Сербски Митрополит
Владислав да темељ храмовни освјешта
и градити поче вриједна рука вјешта
храм гдје ће се сретат’и Богу се молит’..
Над Крајпољем од тад није више мук,
Гола Брда само још голијем зову
и у цркву своју сад одлазе нову
Козићи, Тохољи, Топаловић, Ћук.
