Фото: Миливоје Шкорић
Столујеш утихлом равницом,
зеленим кистом околицом
прољећем бојиш зимске риме,
не хајеш снијег кад заплови
размахне једрима његовим
па изрониш млађи и нови
Зелен дубе из банчићке зиме.
И онда кад се студен спусти
на површ сиву ти изустиш -
'Не м'јењам свој лист ни са чиме',
такла те једном рука Света
да таквом ништа ти не смета
саткан од вјечног листоплета,
Зелен дубе поноси се њиме.
Коријен обгрлио камен
из њега наста висок, стамен,
Херцеговцу си налик тиме,
пролазник сврати жељу да спута
у сјену вјечнолисних скута,
к'о Свети Саво онога пута,
Зелен дубе њиши, имаш чиме.
Гледам нас, видим венемо, пад
чека на крају, ти вјечно млад,
с извора кога младост пијеш?
Кад би се могло до Светог прста
да нас осјени с истог крста
у вјечно младе с тобом сврста,
Зелен дубе какву тајну кријеш.
