Замислим се на час и тад ме понесе
незван светионик мој пут да обасја,
чудотворним тоном временског сагласја
запутих се теби; броја и адресе
Видети не могох од свечаних пруга,
ветрима морнара што беху њихана,
ал' познадох шешир, пенкало и знана
сенка твоја хôда на крај видокруга.
Прозирна к'о стора у празнично јутро,
свечано везена снопима безбола,
трже нешто бело испод ореола,
путем вечног мира откорача жустро.
Би толико дуго да је трептај оком
раван седом старцу ил' чак много више,
лак, прозиран папир прочитах где пише
-'Вечност је у песми што живи дубоко'.
